„Ништа није педагошки, него вољети и бити вољен.“
Св. Јован Златоусти.
Почетак школске године води нас ка још једном суочавању са тешкоћама присутним у васпитању и образовању, или боље рећи са проблемима у постојећим васпитно-образовним системима који су присутни већ деценијама. За младе људе, који би у складу са жаром и отвореношћу ума ка новим сазнањима својственим својим годинама, требало да образовање доживљавају као простор свога ослобађања, , креативности и свеобухватног развоја, школа као мјесто гдје се они васпитавају и образују све чешће и све интензивније бива извор неспоразума, разлог личних фрустрација и узрок многобројних потешкоћа у свакодневним међуљудским односима. Мијењамо образовне системе, уводимо новине, реорганизујемо школство, а проблеми се притом не рјешавају већ се, напротив, често продубљују и интензивирају. И то је доказ да смо далеко од њихових правих узрока, које би очигледно требало потражити у самој дефиницији школе као васпитно-образовне установе, тј. у начину и мјери у којој она ово своје назначење испуњава.
Ријеч васпитање (црквенослов. воспитаније) има свој коријен у старој словенској ријечи ‘питати’, што значи хранити. Па према томе, васпитање подразумијева храњење, одгајање, подизање цијелог човјека, његове личности и то не само у физичком, већ у једном свеобухватном психофизичком и духовном смислу. Образовање пак, на шта указује и сама етимологија ове ријечи, дубоко је повезано са изграђивањем образа Божијег у човјеку, јер знамо да је Бог човјека створио по Својој слици и прилици, тј. по образу и подобију Своме и то као доброг и савршеног, но не и завршеног. Дакле, образовање је процес који траје и одвија се уз сарадњу саме личности, и не завршава се са нашим изласком из школе, него траје цијели живот.
Удаљивши се од суштине ових појмова којима би требало да је одређена, школа је – умјесто да помаже младом човјеку у преузимању одговорности пред историјом, пред ближњим, пред самим собом и пред сваким својим односом са другим – запала у дубоку егзистенцијалну кризу. И умјесто да га води ка остварењу пуне слободе личности и развијању свих њених креативних способности, окренула се тежњи да „производи“ стручњаке, одвајајући притом стручност од људскости и подвајајући човјека на људско биће и биће стручњака, углавном на штету овог првог.
Човјек на свијет долази као дијете , као биће у које су заложени велики потенцијали. Међутим, човјек је биће кога је потребно водити и руководити, и ова одговорност је прије свих других на родитељима, који морају поставити добар темељ васпитања. Ово вођење и руковођење почива колико на ријечи толико и на дјелу, на примјеру који је за младо биће – које своје прве животне покрете и потезе остварује подражавањем – од незамјенљивог и неизбрисивог значења. Породица је, дакле, та која поставља основ, која ужиже љубав, усађује одговорност, формира у бићу дјетета једно језгро које постаје темељ његове стабилности; а школа и све друге друштвене институције требало би да су надградња, тј. усавршавање и рад на сазријевању засијаних плодова.
Међутим, цјелокупно наше друштво је у једној кризи, која се дотиче свих његових институција: од оне најосновније, која је породица, до свих осталих које су само одрази и рефлексије стања у коме се савремена породица налази. А опет, криза савремене породице резултат је кризе личности, тј. кризе идентитета у којој се налази данашњи човјек. Удаљивши се од Бога, и помрачивши у себи образ и подобије Његово по коме смо створени, све мање смо бића заједнице, а све више и све немилосрдније јединке које коегзистирају, у најбољу руку, по принципу: не дирам те – не дирај ме. Људи, нарочито млади људи, суштински су гладни и жедни љубави, која је увијек језик заједнице. Нема ли заједнице – нема љубави. А живот без љубави је готово исто што и пакао.
Прекидање једног животног периода поласком у школу свакако је тренутак кризе у развоју личности дјетета. Породичне односе који су проткани љубављу, разумијевањем, топлином, пожртвованошћу – дијете очекује и у новој заједници у коју улази. И ту неријетко долази до проблема, јер такви односи су страни савременом друштву, које са једне стране прокламује једнообразни, или боље без-образни систем, једнакост без јединства и утапање свих и свега у једну безличну масу која постаје циљ сама себи, а са друге настоји да техничким и технолошким прогресом надомјести тешку атрофију својих међуљудских односа.
Полазак у школу и укључивање у једну општељудску породицу изван породичног дома, умјесто корака напријед ка животу у заједници, за дијете често бива корак уназад, а поједине осјетљиве младе људе може одвести у осјећај трагичне изолације, која разара саму суштину личности. Окружене мноштвом људи – на улици, на телевизији, у сопственој машти – ове недовршене личности бивају рањене неумољивом самоћом која у корак прати сукоб интереса и ривалство на коме почива савремени свијет. Те личности временом и саме постају самотњаци, који најбоље функционишу у виртуелним свјетовима компјутера или сопствене маште.
Британски пјесник и теоретичар књижевности Томас Елиот у једној својој поеми изрекао је изванредну мисао о савременом свијету: „Знање је уништило мудрост, а информација ће уништити знање.“ Ова мисао има карактер опомене, јер указује на једну велику истину: информација, тај идол коме се клања савремено човјечанство, сама по себи нема никакву силу и вриједност ако није у служби знања, а знање, опет, које није у служби мудрости као круне, и само постаје слично смртоносном оружју у рукама незрелог човјека. Човјек јесте биће у чијој основи је стални динамизам, стално кретање напријед, и стицање знања само по себи није нешто што је лоше и непожељно. Међутим, потребно је свагда имати на уму да је знање само средство једног много узвишенијег циља.
О томе да је образовање прије свега узрастање и усавршавање у духовној науци, тј. мудрости по Богу, свједоче многобројни примјери Светих који су благодаћу Божијом савладали природне, физичке тешкоће у стицању знања. Свети Сергије Радоњешки и Свети Јован Кронштатски, на примјер, имали су великих тешкоћа са читањем и учењем, но Дух Божији који је након усрдних молитава и великог смирења починуо на њима, учинио их је мудрацима који не само да су благодаћу Божијом савладали сопствене потешкоће, него су сами постали просвјетитељи и исцјелитељи туђих слабости и немоћи. Није добар ђак обавезно и добар човјек, нити је лош ђак самим тим лош човјек.
Људски дух, дакле, напредује и усавршава се потпомаган Духом Божијим Који га „уводи у сваку истину.“ Једино знање и једина мудрост који дају праве људе – а није ли то циљ сваког васпитања – јесу оно знање и она мудрост који почињу, по ријечима великог пророка и цара Давида – страхом Божијим а завршавају се љубављу која сваки страх избацује напоље. Но, потребно је водити дијете и младог човјека, упућивати, усмјеравати на том путу сазријевања и обликовања. Зато је васпитање, тј. образовање, прије свега истрајно и одговорно руковођење, и то колико ријечју толико и примјером. Оно није индустријски ток који доноси готове производе, већ подвиг љубави која Духом Светим доноси плодове.
А плодови Духа су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање …Запитајмо се доносе ли нам такве плодове савремени образовни системи? Будемо ли искрени, признаћемо да ти плодови успијевају једино тамо гдје се предаје и преноси она наука коју пружају учитељи, наставници и професори пуни љубави и добре воље.
Једном ријечју, требамо учитеље који ће највише личити на добре родитеље.
Извор: Владика Григорије.инфо
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах