Емоције: Љутња

Осећања су врло моћно оружје које поседујемо и која су општељудска неотуђива својина. Увек су нам на располагању, још од првог контакта са светом. Наша прва реакција јесте осећање, праћено продорним плачем који је и први знак да је ново људско биће населило планету Земљу. Први знак живота који беба даје јесте емоција.

Љутња је једна од основних осећања и главна јој је функција преживљавање. Беба, када јој нешто недостаје, када је гладна или жедна, када је боли или јој је вруће, плаче и то љутито. Када би то изостало нико не би знао да јој је нешто потребно и зато јој не би ни дао, а она онда не би преживела. Када се побуни сви у њеној околини су под узбуном и сви раде све што им падне на памет како би њена потреба била задовољена. Тада она престаје да плаче, да се љути, тада настаје празник за уши јер аларма више нема.

Ако је љутња наш аутентични, природни људски начин да добијемо шта желимо зашто је не бисмо показивали?

Више је разлога зашто људи не показују љутњу. Генерално, то осећање и није тако друштвено пожељно, јер никоме није пријатно. Ни ономе који нечију љутњу трпи, али ни ономе ко се љути. Због непријатности коју осећају људи често сматрају да је љутња негативна. Али, ако застанемо и размислимо, видећемо да су многе ствари које су непријатне у ствари врло корисне (као што је учење, одлазак на посао, вежбање…), а тако и многе ствари које су нам пријатне могу бити врло штетне (ленчарење без поштовање обавеза, одлагање непријатности која ће нам донети корист итд.). Заправо, непријатне су ствари много чешће корисне од пријатних. Зато и има више непријатних осећања, јер нас управо та непријатност стимулише на акцију, будући да смо због ње свесни да нам нешто није по вољи.

Ако је љутња игнорисана, или санкционисана када смо мали врло је вероватно да ћемо закључити како је боље да се не љутимо јер нам љутња не доноси жељени резултат. Ако смо се осетили одбачено или презрено када смо се љутили на ауторитете, сигурно је да ћемо се плашити да љутњу искажемо јер ћемо се плашити губитка, да ће нас људи оставити, одбацити, да више неће желети са нама да буду у односу. Зато страх од казне у било ком виду (физичке казне, осећања кривице или одбацивања) може бити сасвим довољан разлог да себи љутњу забранимо.

С друге стране, ако смо исувише често трпели неадекватну љутњу од стране наших родитеља или других важних одраслих, или смо посматрали њихове односе и чинило нам се да је љутња страшна, да је лудачка, деструктивна, понижавајућа, да може да уништи, повреди или убије, вероватно је да ће такав закључак бити пресудан да то осећање у себи спутавамо, било због тога што ћемо мислити да ми можемо бити деструктивни, луди и агресивни, било због тога што мислимо да ће на нашу љутњу неко одговорити на тај начин.

Ако се не љутимо како ће околина знати шта нам треба или шта нам смета, како ћемо се заузети за себе и своје потребе?

Без љутње ћемо свакако преживети као одрасли људи, јер више нисмо деца. Осећања у одраслом добу нису нешто без чега се не може преживети, али јесу оно без чега квалитет живота трпи. Тако је и са љутњом. Можемо живети и преживети, али то не би требало да буде довољно, јер између преживљавања и живљења постоји велика квалитативна разлика.

Једино јасним и недвосмисленим стављањем до знања другима да нам нешто не прија, да нешто не желимо, да нас нечије понашање угрожава или ремети можемо се заузети за себе и на тај начин свој живот побољшати, али не само живот у глобалу већ оне сегменте живота који су у вези са другим људима, али и са нама самима. Потребно је и корисно да се љутимо, на друге и на себе, јер тиме другима али најпре себи признајемо да нешто није како желимо, па нас та непријатност и може стимулисати на промену.

Да, истина је да љутња са собом носи и известан ризик када је усмерена ка другима, јер се заиста може и догодити да тим другима то не прија па да се заузврат могу наљутити, а да се ми онда можемо осећати кривим, одбаченим и сл. Али, тада се поставља питање, зашто би моја граница некоме сметала? Вероватно зато што моје немање граница том другом иде у прилог. Тада се поставља још једно питање. Да ли је тој особи стало до мене ако је моје потребе не интересују?

Све у свему велики је улог у питању. Ако се одрекнем своје љутње могуће је да ћу тиме добити нечије (привидно) прихватање. Али, да ли ја тиме заиста нешто добијам, будући да се одричем онога што јесам и што ми је потребно?

Аутор : Филип Стојковић

извор