Егоизам је тај који ствара ране

Љубав не повређује. Оно што повређује јесу страх, несигурност и потреба да победимо, уместо да разумемо; да будемо у праву, уместо да задржимо руку онога другог.

Љубав је као вода – не тражи облик, већ само проналази свој пут. Егоизам, напротив, подиже бране, а потом се жали што ништа више не тече.

Заљубљеност и љубав цветају онда када две душе оставе свој оклоп по страни. Егоизам, међутим, свакодневно глача тај оклоп, јер се више плаши пораза него губитка онога кога наводно „воли“.

У истинској љубави нема штетних последица. Постоје само последице њеног недостатка. Када егоизам говори гласније од срца, речи „волим те“ претварају се у свађе, загрљаји у удаљеност, прихватање у захтеве, а разумевање у одбацивање.

Љубав не тражи престо, углед ни признање. Њој је довољно место поред тебе. Егоизам, међутим, увек жели да стоји више од других и зато на крају остаје сам – као цар празног царства.

Љубав нема штетних последица. Она има само исцелитељску снагу.

Егоизам је тај који ствара ране, у име бесмисленог поноса.

Када волиш, спреман си да изгубиш, само да не победиш онога кога волиш, јер не желиш да се изгуби оно „ми“.

У љубави често није најважније ко је у праву, јер првенство нема доказивање сопствене исправности, већ заједнички живот, опраштање, мир и слога.

Много пута најсветији став није да упорно браниш своју истину, већ да направиш места за срце онога другог. Јер односи не опстају онда када побеђује егоизам, већ онда када се изнова и изнова бира љубав.

И љубав никада не тражи да се наметне. Не захтева, не ствара страх нити напетост. Не покушава да контролише другога, већ му помаже да процвета.

Егоизам, једноставно, увек настоји да има последњу реч. Љубав, међутим, увек тражи начин да у односу никада не дође до последње речи.

Љубав ослобађа, не затвара.

Љубав даје смисао животу, не осакаћује га.

Љубав надахњује, не потискује.