Евхаристија као смисао постојања и њена онтолошка улога

Има ли веће радости и награде коју човјек може да проживи и осјети у овом свом материјалном односном тјелесном егзистирању. Какве страшне тајне је удостојен грешни род људски. Запитајмо се има ли шта веће и снажније у у еону нашег бивствовања од свете Евхаристије, гдје се сви сједињујемо кроз њу, и задобијемо живот вјечни.

Господ рече:“ Ко једе Моје Тјело и пије Моју Крв борави у Мени и Ја у њему.“ Какав велики дар са неба за сваког антропоса, за човјека кога је начинила десница Божија. Евхаристијско општење није само духовно или морално јединство, не само јединство доживљаја, воље и осећања. To je реално и онтолошко јединство, остварење (осуштаствљење) једног органског живота у Христу. Сам образ (лик, икона) Тела указује на непрекидност живота. У верујућима се, по сили и мери њиховог сједињења са Христом, открива јединствен богочовечански живот у општењу Тајни, у јединству животворнога Духа.

Древни Оци нису се колебали да говоре о “природном” и “физичком” општењу; реалистички су објаснили јеванђелску икону Лозе виноградне. “Сателеснима и једнокрвнима Христу” назива причаснике евхаристијске Чаше Св. Кирило Јерусалимски. Кроз Евхаристију доживљавамо своју тјелесну, а посебно унутрашњу трансфигурацију или преображење, кроз њу (Евхаристију) која је један од највећих дарова за нас, доживљавамо и омогућена нам је дубока интоспекција односно спознање нас самих. Душа постаје океан које се не таласа , она је утонула у аутогносију мисли и емоција које извиру управо из Евхаристије.

Причестивши се ми постајемо нови људи, у свакоме од нас сада извире Нови Адам, и сада смо већ постали укрепљене слуге Божије спремне на сваку битку против непоменика, јер у нама борави Христос, јер смо кушали Нову Пасху, осјетили предукус Царства небеског, спремили се за есхатон. Евхаристија је улазак Цркве у радост свога Господа. А ући у ту радост, као и бити њен сведок у свету основни је позив Цркве, њена права литургија, света тајна, којом она "постаје оно што јесте". Наш живот односно живот сваког антропоса се може философски експликовати као једно егзистирање без смисла ако у њега није инкарнирана свијест о значају евхаристије и судјеловању у њој, Кроз њу човјек доживљава своју истинску слободу живљења.

Уколико су ово основе Истине као слободе унутар Цркве, јасно је да је рођена нова врста слободе, одређена не избором, него непрестаним кретањем потврђивања, непрестани “Амин”. Божји народ окупљен у Евхаристији остварује своју слободу у облику потврђивања. Она се не састоји из “да” и “не” заједно, које Бог нуди у Христу, него само “да”, које је истоветно са евхаристијским “Амин” (2 Кор. 1,19-20). Јасно је да евхаристија садржи идеју Истине која није са овог света, и која изгледа нереална и неупотребљива у стварности.

Индивидуализација постојања постигнута падом, тера нас да тражимо сигурност у објектима разних “ствари”. Али, Истина у заједници не нуди ову врсту сигурности. Уместо тога, она нас ослобађа робовања тим објективним “стварима”, постављајући све ствари и нас унутар догађаја заједничарења. Само ту је Дух истовремено слобода (2 Кор. 3,17) и заједница (1 Кор. 13,13).

Литургија са свим својим радњама и символима је у ствари слика царства небеског, и на њега упућује као једину мирну луку у нашем онтолошком постојању. Може се рећи да Црква и јесте икона Пресвете Тројице, лик у твари – зато je и откривење Тројичности повезано са оснивањем Цркве. И евхаристијско заједничење (општење) јесте испуњење и врхунац црквенога јединства. Као што смо сједињени сада кроз чашу тако ћемо бити сједињени и у есхатону, јер Црква је заједница вјерних окупњених око Христа који је пастир и Глава Цркве.

Аутор:Младен Цимеша

ЕВХАРИСТИЈА КАО СМИСАО ПОСТОЈАЊА И ЊЕНА ОНТОЛОШКА УЛОГА