Духовност = бекство од сопствених осећања?

Хтео сам да напишем мали увод за изузетно важан текст у наставку…

Понекада, када размишљамо шта то значи бити „духован“, пред нама стоји слика особе која никада не тугује, никада се не љути, увек је мирна, помирена, „изнад“ својих осећања. И многи од нас, чак и они најревноснији у вери, носе у себи неизговорено уверење да је покајање исто што и заборављање, да је смирење исто што и утишавање сопственог гласа, да је можда наш крст управо то да ћутимо о ономе што нам се заиста дешава у души. Разумљиво је да до оваквог уверења дођемо – толико тога у нашем окружењу, чак и добронамерно, изгледа да то потврђује.

Свети Оци нас, ипак, не уче бекству од осећања, већ њиховом познавању. Преподобни Исак Сирин каже да „ко види самога себе, већи је од онога ко је удостојен да види анђеле“ – а себе не можемо упознати ако сво време бежимо од сопствене туге, гнева, страха, стида. Хајде да покажем и кроз јеванђелски пример. Сам Христос, стојећи пред гробом Лазаревим, није потискивао Свој бол – Свето Писмо нам сасвим отворено каже: „Исусу ударише сузе“ (Јн. 11:35). Дакле, ако је Богочовек показао сузе пред другима, можда је и нама дозвољено да их не сакривамо, ни од других ни од себе самих? Често се овакав образац учи још у детињству, и то без нечије кривице. Дете, још сасвим мало, некако научи да неке осећаје није пожељно показивати – да љутња узнемирава, да је страх непријатан, да туга оптерећује оне око њега. Родитељи то готово никада не чине из злобе, него зато што ни њих самих није нико научио шта да раде са сопственим тешким осећањима. И тако, из генерације у генерацију, пренесе се навика да будемо „у реду“ пре него искрени – а та навика, коју смо понели из детињства, лако се, неприметно, пресели и у наш однос са Богом. Хтео бих да нагласим нешто што ми се чини веома важним: духовни живот и психотерапијски рад нису супротстављени међусобно. Знам да многи верујући људи гледају на психотерапију са одређеном резервом, страхујући да је она нека врста замене за молитву или пут који одвлачи од Бога. То је разумљив страх и не желим да га умањим.

Али искуство терапије учи нечем другом. Када особа која годинама носи неисцељену рану из детињства коначно нађе простора да је именује, да је осети, да је донесе пред Бога онакву каква заиста јесте – тај процес није супротан покајању, нити му на било који начин штети. Напротив, чини ми се да је то, у нежном и стрпљивом смислу, управо услов за право покајање: тешко нам је да принесемо Богу оно што смо себи, годинама раније, забранили да уопште поседујемо.

Управо о томе говори и текст у наставку. Написала га је Жења Лунежева, верујућа жена која је психоаналитичар. Нека вам послужи не као замена за светоотачко учење, него као једно спољашње сведочанство истине: да је људска душа сложена и дубока, да су ране из детињства стварне и заслужују нежност, да бекство од сопствених осећања, (ма колико понекад изгледало побожно) није пут ка миру који тражимо. Тај мир, верујем, налазимо једино кроз искрен однос са собом, другима и са Богом.

***

„Депресија није дубока или претерана туга, како многима изгледа, већ неспособност да осећамо. А рађа се у нашим дечјим собама.

Дете је потпуно зависно од својих родитеља, од њихове љубави и бриге. Међутим, родитељи нису увек у стању да прихвате осећања детета, посебно она негативна и тада, да не би изгубило везу са својим најближима, дете губи себе. У једној породици је забрањено љутити се, у другој плакати, у трећој се не прихвата увређеност, у четвртој не сме да се боји и буде слаб. Дете врло брзо усваја правила и очекивања породице. И ако се љути на мајку, а мајка се увреди и удаљи, дете закључује да је љутња опасна. Ако отац исмејава страхове, дете одлучује – ‘не смем да се бојим’. Ако се родитељи љуте на сузе, дете учи да не плаче.

Проблем је у томе што се осећања не могу уништити, могу само да се потисну, да покушамо да их не примећујемо, да их не осећамо, и дете је несвесно принуђено да направи избор који му помаже да преживи.

У детињству, шта год да се догађа, ми се не одричемо контакта са родитељима – ми се одричемо дела себе, своје душе. И до одређеног тренутка то можда чак и не изгледа као проблем. Депресивни људи, причајући о своме детињству, често кажу – „у целини, имао/имала сам добру породицу“. И то јесте тако; једноставно, родитељи су могли бити физички присутни, али емоционално недоступни. Бринули су о физичким потребама детета, али нису подносили његов гнев или гласну радост. Обезбеђивали су, али се нису интересовали за унутрашњи свет.

Тако је, врло брзо, дете учило да потискује све што би могло да наруши однос са најближима, и трудило се да буде „удобно“, то јест добро. И шта је више успевало да буде добро дете, то је брже нестајало живо дете.

Све одбачено свешћу наставља да живи у несвесном; и свака потиснута емоција остаје унутар психе, свака увреда, потиснут гнев, усамљеност, страх, понижење, разочарање. Заједно са болним осећањем потискује се и енергија која је у њему сакривена.

Управо ту се налази један од најважнијих кључева за разумевање депресије. Ми не потискујемо и задржавамо у несвесном само бол. Заједно с њим потискујемо и део своје животне снаге, и настаје недостатак енергије. Многи људи који пате од депресије говоре управо о исцрпљености. Тешко је устати ујутро, тешко падају одлуке, посао, комуникација, стваралаштво. Психа троши огромну снагу да задржи потиснута преживљавања ван свести.

Замислите човека који целог живота покушава да задржи затворена тешка врата. Докле год су врата затворена, он може да чини да нема ништа иза њих, али сва његова снага одлази на њихово задржавање. Управо тако функционишу психолошке одбране. Али енергија никада не нестаје, она бива блокирана, потиснута (depressed), недоступна за живот.

Што је теже било у детињству, то може бити и већи губитак енергије. Наравно, сваки човек има шта да потисне, без фрустрације није могућ развој. И сви ми до последњег штитимо своје родитеље од сопствених негативних осећања.

Али постоји разлика између обичних животних тешкоћа и хроничне емоционалне трауме. Ако је дете одрасло у атмосфери оштре критике, поређења, понижавања, напуштености или емоционалне хладноће, оно је принуђено да потисне, а пре свега да задржи потиснутим много више осећања. Година за годином, унутар нас се нагомилава читав свет непроживљених преживљавања.

Споља депресивна особа може да изгледа сасвим успешно и адаптирано. Многи „успешни људи“ су дубоко и прикривено депресивни. При томе психа увек тежи ка целовитости, тако да депресија често наступа управо у оном тренутку кад даљи живот без контакта са одбаченим деловима себе постаје немогућ. Тада, чак и уз спољашњи успех, човек почиње да осећа празнину, бесмисао, разочарање, одсуство радости и жеља.

Како је рекао један мој клијент – схватио сам да сам цео живот пењао уз лествицу која није ослоњена на прави зид. Стари начини живљења више не функционишу. Психа као да говори: „Предуго си покушавао да не осећаш, да будеш згодан и успешан у очима других (родитеља), предуго си одлагао остварење својих истинских жеља, ради потребе да будеш прихваћен.“

И тада почиње болан, али неопходан процес враћања себи, својој души. На жалост и раздражење многих, „успешних људи“ и присталица идеје о брзој поправци себе, терапија се не своди на уклањање симптома. Задатак добре терапије јесте да помогне човеку да поново успостави везу са оним осећањима и деловима личности које је некада морао да одбаци. Са оним дететом које се бојало, љутило, осећало увређено, патило од усамљености, које је имало потребу за љубављу и није било прихваћено.

Парадокс је у томе што се баш тамо где се налази највећи бол, често крије и најјача снага живота.

Зато пут изласка из депресије није пут ка успеху, постигнућима, бољој верзији себе и вечној радости. То је пут ка својим најразличитијим и најсложенијим осећањима, ка својој живости, ка својој, некада напуштеној Души.“

Са телеграм канала Жење Лунежеве

превео Станоје Станковић