Није велика ствар чинити чуда, није велика ствар видети Анђеле; велика је ствар видети своје грехе. Онај који осећа свој грех ближи је спасењу од онога који васкрсава мртве својом молитвом. Видети све своје грехе и у свој њиховој подлости заиста је дар Божији, дарован као резултат усрдне молитве.
Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5:3)
Једног дана дошао је једном старцу његов ученик и са великом радошћу му рекао:
„Оче, постигао сам тачку да када се молим, својим умним очима увек видим Господа испред себе.
„Твоје достигнуће није велико и узалуд се толико радујеш“, одговорио му је старац, „када би почео да видиш своје грехе, онда би то за тебе било велико“.
То су изјавили и многи велики светитељи:
Свети Антоније Велики је рекао: „Није велика ствар чинити чуда, није велика ствар видети Анђеле; велика је ствар видети своје грехе.”
О истој ствари говори и Варсануфије Велики: „Благо теби, брате, ако заиста осећаш да имаш грехе, јер ко их осећа, мрзи их и избегава их на сваки могући начин.
И свети Исак Сирин пише: „Онај који осећа свој грех бољи је од онога који васкрсава мртве својом молитвом.
Јован Кронштатски: „Видети своје грехе и њихово мноштво и у свој њиховој подлости је заиста дар Божији, дарован као резултат усрдне молитве.
Јован Кронштатски: „Видети своје грехе и њихово мноштво у свој њиховој подлости заиста је дар Божији, дарован као плод усрдне молитве.“
Опасност духовног слепила и самообмане
Нажалост, мора се рећи да је овај Божији дар, чак и међу споља побожним хришћанима, далеко од уобичајеног.
Свештеник Александар Елчанинов каже: „Људи су у стању да разумеју много тога у животу, суптилно примећују много тога у туђој души, али каква је ретка, скоро непостојећа појава, да човек може да види себе. Овде и најоштрије очи постају слепе и пристрасне. Бескрајно смо попустљиви према сваком злу у себи и неизмерно преувеличавамо сваки трачак доброте коју поседујемо. Не говорим о томе да будемо строжи према себи него према другима (што је заправо потребно), али ако бисмо на себе применили бар исте аршине као и на друге, колико би нам то отворило очи. Живимо у слепом самозадовољству, не видимо грехе и то је природно стање палог човека. Несвесно кријемо своје грехе од себе и заборављамо их, јер је тако лакше животи. Али наш духовни живот није ни почео, и не може почети, све док не напустимо ову самообману.”
Дакле, тек са појавом наше способности да сагледавамо своје грехе, почиње просветљење наших унутрашњих очију и настанак сиромаштва духа – основе нашег покајања и спасења.
Дубоко сиромаштво духа може чак да замени хришћанске физичке подвиге попут поста, дугих молитви или метанија, ако хришћанин није способан за њих због телесне слабости. О томе овако пише свети Исак Сирин: „Срце испуњено тугом због слабости и немоћи у телесним подвизима замењује све телесне подвиге. Физички подвизи без туге су исто што и неживо тело.”
Сиромаштво духом као истинско богатство
Духовно сиромаштво је потпуно јасна свест о својој грешности и дубини сопственог пада. То је осећај просјака обученог у бедне и прљаве крпе, када у близини види друге у лепој и чистој одећи. Истовремено, то је осећај сопствене немоћи, своје беспомоћности, слабости и ограничености.
Како каже свети Петар Дамаскин: „Када ум почне да види своје грехе као морски песак, тек тада почиње просветљење душе и почиње њен опоравак.”
„Главна величина човека лежи у чињеници да себе препознаје као јадног“, пише Блез Паскал. Исто то наводи и свети Теофан Затворник: „Напредак у духовном животу огледа се у све већој свести о својој ништавности.“
И свети Варснуфије Велики заповеда својим ученицима: „Смиравајте се дању и ноћу, приморавајући себе да се осећате нижим од сваког човека. Ово је прави пут, и осим њега нема другог за онога ко жели да се спасе“.
Сиромах духом себе препознаје као духовног просјака и све очекује од милости Божије. Он је потпуно убеђен да не може ни мислити ни желети ништа добро ако му Бог не подари и ту добру мисао и ту добру жељу. Овакав човек себе сматра најгрешнијим од свих, увек прекорева себе, а никога не осуђује. Он тражи од Спаситеља да просветли одору његове душе и непрестано притиче под окриље Божијих крила, сматрајући читаво своје богатство искључиво даром од Бога. Ово нас подсећа на речи Псалмисте: „Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и понижено Бог неће одбацити“ (Пс. 51, 17), као и на прво блаженство које је Господ изрекао: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5, 3).
Николај Пестов
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах