Друга особа - то сам ја

Нема више Јеврејина ни Грка; нема роба ни слободњака; нема мушког и женског рода;

Много пута људи кажу: "Тај тип је расиста!", или говоре о класним разликама, о расизму, као и неки мудраци овог века који говоре о томе како треба да будемо изнад своје домовине, изнад вере, итд. Али пре 2000 година Св. Павле, чије су речи сачуване у Светом писму, поручује да пред Богом нема разлике – да ли си Јеврејин или си Грк, нема више националности, да ли си роб или слободан човек, у време када се робови нису сматрали људима, у Римском царству, чак ни у грчкој филозофији, робови нису сматрани нормалним људима – ти си роб, па ниси људско биће. Римљани су говорили да је роб ствар, предмет. „Не постоји мушко или женско “, нити постоје разлике где је други нешто инфериорно. Све ово се уклања.

Јер сви сте једно у Христу Исусу.

Некада су постојале идеологије које су говориле о једнакости, али су се касније урушиле - училе су да су сви једнаки, да треба да постоји једнакост. Питали су једног старца: „Која је разлика између једнакости овог идеолошког система и једнакости Јеванђеља?“ Одговорио је: „Разлика међу њима је као разлика између нивелације и једнакости, односно једно је све нивелисати, а једнакост је нешо сасвим друго. Нивелисање значи да узмете булдожер, пређете преко свега, све згњечите и све постаје једно: мушкарци, жене, Јевреји, Грци, јудаисти, робови, слободни, мали и велики, они постају згњечени, губи се личност, губи се лична историја. Постају пире. Као што правимо ћуфте – узмемо кромпир, млевено месо, црни лук, јаје, направимо смесу и онда правимо једнаке ћуфте. Христос то не чини човеку. Христос чува личност човека, чува свакога са његовим даровима, особинама и историјом и свиме што га чини као личност. Уклања из њега духовне отрове, страсти, грехе и даје му осећај и укус да му је друга особа - брат. Сви ми чинимо једну личност, као што су Отац, Син и Дух Свети један Бог, једно божанство које постоји у три лица - тако постоје милијарде људских личности, али сви ми смо једна личност јер смо уједињени у љубави Христовој.

Како човек може да види свог брата као самог себе?

Неко каже да треба да волиш себе јер Христос каже да волиш ближњега свог као себе самог, дакле, да би волео ближњега, мораш прво да волиш себе. Да, али када Христос каже да волиш ближњега свога као самога себе, то не значи да волиш њега као што волиш себе. Јер ће неко рећи: „Не волим себе“. Знате ли колико људи око нас не воли себе? Данас људи имају велике проблеме са самопоштовањем, са самовредновањем, где чак и психолози имају проблем када покушавају да изврше самоевалуацију друге особе. Друга особа вам каже: "Не волим себе!" Постоје случајеви када човек не воли себе толико да се трауматизује. Постоје психијатријски проблеми у којима особа толико мрзи себе да се трауматизира. Па шта, зар ова особа не би требало да воли другог? Или зато што не воли себе, каже: „Пошто не волим себе, нећу никога другог да волим!“ Није тако. Волети другог као себе значи волети га као да је он ваше Ја. Друга особа није странац, она која је испред мене, већ је моје Ја, то сам ја. И ово је циљ, зато свети апостол овде каже: „Сви сте ви један човек“.

Када волите себе себично, никада нећете волети другу особу. Ниједан индивидуалиста, ниједан егоиста не воли другог. Ми волимо другог кад он воли нас. Ово се може видети чак и у браку. Решиш да ожениш девојку и кажеш јој: "Види, ако ме превариш, убићу те!" Толико те волим, толико те обожавам, да сам спреман да те убијем ако ме превариш! Људски је то рећи, али да ли је јеванђелски? Па зар љубав зависи од тога да ли ме волиш или не – ако ме волиш, ја ћу те волети, постаћу ћилим по којем ћеш газити, али ако ме не волиш, онда ћу уместо ћилима, на који ћеш да крочиш, постати змија која ће те прождрати! Ово није јеванђелска љубав, већ себична љубав. Световна, људска, телесна љубав воли, али хоће нешто заузврат, хоће освету, одговор. Међутим, љубав Божија, љубав Христова – каже св. Павле – не тражи своје, него воли и не тражи да буде вољена, не тражи одмазду и зато не робује другоме. Напротив, ослобађа га. То га не чини робом, већ га ослобађа. Тако друга особа не осећа тај притисак где из велике љубави хоћеш да угушиш другу особу. Човеку је тешко да све људе види као себе, као једну личност, али то може постићи кроз љубав Христову, кроз очишћење од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење своје себичности, егоизма, самољубља, пожуде, среброљубља. Црква има практичне савете. Она нам каже да дајемо милостињу. Зашто? Да нам помогне да превазиђемо свој индивидуализам. Да се отргнемо од лажних штака на које се ослањамо, када мислите да сте са својим новцем нешто, својом лепотом сте значајни, својим знањем сте велика личност, и осећате да ћете освојити свет. Све су то лажни ослонци. Сви се урушавају. Зато их превазиђите и завршите у истини, несебично стојите уз другу особу, не плашите је, не понашајте се лоше према њој. Гледајући на њу као на своје Ја, где се не плашите свог Ја, већ и бринете о себи, на исти начин се односите и према свом брату. Наравно, све се то увек дешава у Исусу Христу, кроз Христову милост и присуство.

Људски гледано, са људским карактеристикама, има људи који нам пружају утеху, а има и других који нам ствари отежавају, а да ништа нису урадили, једноставно се не уклапамо. Зато морамо превазићи свој его, посебно ако је другој особи потребно наше присуство. Одсецајмо своју вољу постепено. Савршена ствар би била да осећамо удобност са свим људима, да нас нико не нервира. Иако је људски желети неке људе, а оне друге не, ово није врлина, и потребно је то превазићи након што то схватимо.

митрополит Атанасије лимсолски

извор