Да ли је тачно да хришћанство понижава жене?

Хајде да прво разјаснимо шта се сматра под понижавањем. У уобичајеном смислу ради се о повреди људског достојанства, вређању, физичком или психичком насиљу, принудном ограничавању слободе, понашања,

деструктивно делујући на појединца и његово психичко здравље. Може ли неко тврдити да се било шта од наведеног култивише или чак подстиче у Цркви? Наравно да не. Хришћанство сваки облик насиља над човеком доживљава као грех, па чак и у тако важном питању као што је вера. Хришћански живот и спасење душе, сваку принуду види као неприхватљиву, тврдећи да је живот по Јеванђељу увек заснован на слободној вољи човека.

Откуд онда стереотип да је жена у хришћанству у пониженом положају? Пре свега, треба претпоставити да је то због начина на који Свето Писмо,

конкретно, апостол Павле, успоставља хијерархију односа међу супружницима. „Жене, слушајте своје мужеве као Господа“, „мужеви, волите своје жене, као што је Христос волео Цркву и предао себе за њу“. Ако на ове речи гледате као на заповест која регулише породичне односе заувек, заиста може изгледати да постоји нека дискриминација жена. Међутим, ако обратимо пажњу на оно што нам се чини, постаће нам јасно да је овде реч о нечем сасвим другом. Послушност жене мужу у оним временима у којима је живео апостол Павле, као свеприсутна и сама по себи очигледна појава, од стране апостола је стављена у директну зависност од става мужа према њој. Муж се, заузврат, обавезује не само да обезбеђује своју жену и решава проблеме породице, већ мора да воли своју жену до тачке потпуног самоодрицања, као што је Христос волео Цркву. Врло једноставним речима, ово значи да волите, цените и штитите своју жену изнад себе. Не треба да мислиш да је самопожртвовање искључиво давање живота за вољену особу. Таква прилика, као што је познато, укаже се једном у животу неколицини њих.

Самопожртвовање је стављање детета у кревет у три ујутру, када устајете у пет због посла. Или очистите кућу на једини слободан дан тако да се жена бар једном недељно одмара од великог броја породичних обавеза. Или научите да сами себе послужите у свакодневном животу, док су мала деца у жениним рукама. Самопожртвовање је када је сопствено „хоћу” буде на последњем месту, када су потребе породице важније од амбиција, када  сте уморни а прво помислите на мир своје жене и деце. Испада да мушкарцима хришћанима апостол нуди такву слику породичних односа, у којој муж може да рачуна на потчињеност своје жене, што се у то време подразумевало, само ако испуњава веома озбиљне услове. Па, ко је овде ограниченији?

Штавише, не треба заборавити да је апостолска поука заснована на једноставној норми друштвеног живота 1. века, стога је у најмању руку неразумно окривити хришћанство што су норме живота од пре две хиљаде година неприхватљиве за савремене људе.

Други разлог зашто постоје стереотипи о хришћанству и његовом односу према женама је - искључиво право мушкараца на свештенство. Међутим, овде не може бити речи ни о каквом понижењу. Хришћанство једноставно полази од очигледног: људи су различити. Због природне разлике између мушкарца и жене, Црква им додељује различите службе. Наравно, са модерне тачке гледишта, фиксираном на једнакост света, ово није сасвим јасно. Али свет данас верује у једно, а сутра у друго. Да ли Цркву треба да занима како изгледају њене вековне традиције у очима света који се мења?

И, коначно, најочигледније: коликопостоји хришћанство, толико оно исповеда супериорност жене, Пресвете Богородице, не само над мушкарцима, него и над целим људским родом, па и над бестелесним силама. И иако ово помињем на самом крају, сама ова чињеница је довољна да престанемо да озбиљно размишљамо о понижавању жена од стране хришћанства.

о.  Владимир Пучков

https://pravlife.org/en/node/25949