Да ли смемо да се радујемо?

Постоји уверење које живи у многим православним домовима, никад гласно изречено, али се осећа. Нека врста неизговореног правила: ако је нешто пријатно, лепо, весело — вероватно је сумњиво. Ако уживамо, треба да будемо опрезни. Ако се смејемо — можда претерујемо. Хришћанство, чини се по том схватању, треба да буде нешто строго, мрачно, вечно покајничко. Хтео бих данас да са вама погледамо на оно шта Свето Писмо и Свети Оци заиста говоре о добрим радостима овог живота. Јер — говоре о томе, и говоре много.

Шта говори Писмо? Премудри Соломон у Књизи проповедника пише нешто за шта се можемо изненадити: „ Ето, то видех да је добро и лепо човеку да једе и пије и ужива добро од свега труда својега којим се труди под небом за живота својега, који му Бог да, јер му је то дио.“ (Проп. 5: 18). И још: „Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његова за живота његова, који му Бог да под сунцем.“ (Проп. 8, 15).

Дакле — јело, пиће, весеље, уживање у плодовима сопственог труда. Све то, каже Соломон, дар је Божји. Не искушење, не замка, не нешто са чим треба да будемо у сталном рату. Дар.

Исус син Сирахов говори и о музици за трпезом: „Што је печат рубина на украсу златном, то је милозвучје музичко на гозби винској. Што је на окову златном печат смарагдни, то је појање музичара уз сладосно вино.“ (Сир. 32, 5–6). А за домаћи живот каже: „ На време устај и не касни, хитај дому и не буди лењ; Онамо играј и чини по жељама својим и не сагреши речју гордом.“ (Сир. 32, 13–15).

И мужевима и женама, Писмо говори отворено о благослову брачне интимности: „Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје; Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако.“ (Приче 5, 18–19). Ово нису речи које је требало скрити или ублажити. Налазе се у Светом Писму — речи надахнутој Богом. Господ Исус Христос је Своје прво чудо учинио на свадби у Кани Галилејској. Није отишао. Није одбио позив. Седео је међу гостима, и када је вина понестало — претворио је воду у вино. Нико ко Му је приступио са претераном строгошћу и порицањем радости не би тако поступио.

Апостол Павле пише Тимотеју да Бог „нама све обилно даје на уживање“ (у преводу Синода СПЦ „на употребу“) (1. Тим. 6, 17). Реч коју апостол употребљава на грчком је ἀπόλαυσιν — задовољство, насладу, уживање. Нема овде никаквог извињавања, никакве ограде. Бог даје — и даје обилно — управо за то.

Пет места из Светог Писма. Свако од њих говори исто: радост, уживање у добрима овог живота, весеље — нису у супротности са вером. То је дар Божји.

Шта кажу Свети Оци? Свети Јован Дамаскин нам нуди практичне критеријуме за разликовање добрих радости од штетних. „Добрим, пак, уживањима треба сматрати она која нису скопчана са тугом, нити узрокују кајање, нити чине било какву штету, нити, пак, превршују меру, нити нас умногоме одвлаче од важних дела или поробљавају“. Допустива уживања, каже, могућа су „у прикладно доба, на прикладан начин и у прикладној мери„ (Тачно изложење православне вере). Обратите пажњу: не каже „избегавај уживање“. Каже — знај меру. То је огромна разлика.

Свети Јован Златоуст пише директно и јасно: „Ако хоћеш да нађеш забаву — иди у шуме, поред текуће реке, на језера, у вртове, слушај певање цврчака… Имаш жену, имаш децу? Шта може да се упореди са таквим уживањем? Имаш кућу, имаш пријатеље? То доноси велико задовољство, и заједно са честитошћу доноси и корист. Реци ми, шта је пријатније од деце? Шта је милије од жене за онога ко жели да живи честито?“ На другом месту пише: „Купај се, седај за трпезу, употребљавај вино — умерено; ако хоћеш да једеш месо, нико те не спречава. Уживај у свему томе — само се уздржи од греха.“ Свети Јован не каже: одрекни се, већ уживај — и не греши. Он додаје још: „И лепота служи свезом брака — јер људе веома привлачи тело. Пошто нам је дат тежак и напоран живот, дато нам је и неко утешење; отуда се распламсава љубав која обухвата све. Бог је створио кћери лепим не да би биле бестидне, него да би сваки волео своју жену.“

Старац Пајсије Светогорац говори и о простој, свакодневној радости: „Задовољство које човек осећа када часно обавља свој посао — добро је задовољство. То задовољство дао је Бог, да Његово створење не би клонуло. То је обнављање снага кроз умор.“ Дакле, и радост добро обављеног посла — дар је Господњи.

Свети Филарет Московски, на Васкрс, пред царем, изговара веома важне речи: „Дух Христов није непријатељ ни законитих људских радости.“

Свештеномученик Неофит Љубимов пише о томе шта нам чудо у Кани открива: „Историја првог јеванђелског чуда учи нас и томе да се радовати и веселити у одређеним животним приликама нимало није противно Богу, него је чак допустиво и законито… Сам Спаситељ је Своим присуством на свадби у Кани, заједно са Мајком Својом и апостолима, благоволео да покаже саосећање са људским радостима, освећујући их и уздижући.“ Христос их је освећивао. Тако стоји написано.

Дакле, нема греха у радости. Грех је у лажној радости: без мере, окренутој против закона Божијег, нечему што уништава нас или оне поред нас. Али радост сама по себи — дар је Господњи. Породична трпеза, смех са децом, пријатељски разговор, уживање у лепоти природе, задовољство добро обављеним послом, брачна блискост — све то Писмо и Оци не само да не забрањују, него препоручују као знак доброг живота.

Хришћанство нас не позива на мрачно порицање живота. Позива нас на преображење живота. Да живимо потпуно — и пред Богом. Да се радујемо — и са захвалношћу. Да уживамо у Његовим даровима – без заборављања Даваоца.

Зато за трпезом са онима које волите, у шетњи, уз добру књигу, уз музику која подиже душу — не заборавите да благосиљате Онога Који вам то даје. Јер то је Његов дар. И прихватити га са захвалношћу такође представља вид молитве.

Станоје Станковић

извор