Вера не помаже тако што склони све олује

Многи мисле да вера помаже тако што учини да све буде лако.
Да проблема буде мање.
Да бол нестане.
Да одговори стигну брзо.
Али није баш тако. Истина је дубља од тога.
Вера не помаже тако што склони све олује,
него тако што нам да снаге и храбрости да кроз њих прођемо.
Психолошки гледано, човек без вере лако остане сам са својим страховима, својим мислима, својим границама.
И онда све постане тезе него сто јесте, јер мислимо да смо сами. Уздамо се у своју снагу и моћ...
И врло брзо схватимо да тако не иде.
Јер човек није направљен да сам буде себи и ослонац и смисао и утеха.
Ту вера почиње да помаже.
Не као бекство од стварности, већ као начин да кроз стварност прођеш другачије.
Да не полудиш када не разумеш.
Да се не распаднеш када изгубиш.
Да не отврднеш када те повреде.
Да не очајаваш када ствари крену супротно од онога како си се надао.
Духовно гледано, вера враћа човека на право место.
Подсећа га да није сам.
Да није случајно бачен у свет.
Да његов живот има смисао и онда када га он тренутно не види.
Вера те не учи да игноришеш зло
Учи те да зло нема последњу реч.
Не учи те да никада не заплачеш.
Учи те да и у сузама можеш да стојиш пред Богом.
Не даје ти увек објашњење.
Али ти даје присуство.
И то је огромна помоћ.
Јер некад човеку није најпотребније да зна зашто му се нешто десило.
Некад му је најпотребније да зна да није сам док то носи.
Зато вера помаже и кад си слаб,
и кад си збуњен,
и кад си уплашен,
и кад си уморан од свега.
Помаже тако што те враћа молитви када би најрадије одустао.
Помаже тако што ти не дозвољава да се потпуно идентификујеш са својим падом.
„Све могу у Христу који ми моћ даје.“
То не значи да можеш све што замислиш.
То значи да можеш да издржиш, да останеш, да не одустанеш, да се не сломиш до краја — јер ниси сам.
И можда је баш ту највећа помоћ вере:
што човек, и када је на дну, зна да дно није крај.

Душан Благојевић