Веза између клира и лаика

Ми правимо разлику између свештеника и мирјана. Нико не може оспорити да таква разлика постоји и да припада укупној црквеној традицији. Али, ми не можемо дати већи значај једној категорији људи на рачун других. Тако нешто не представља православни начин размишљања. Не можемо сматрати да су само свештеници у обавези да држе закон и црквено предање, а да мирјани имају олакшице. Чињеница је да свештенство има веће дужности  и обавезе у вези са спасењем и другим стварима, али сви имају обавезу да држе закон Божији.

Можемо рећи  да је црквена управна власт синодална. Њу не треба тумачити као демократску. Неки људи кажу да је црквена управна власт демократска. То није тако, јер постоји разлика у даровима и свештеничкој служби. Црквена управна власт је синодална у смислу јерархије, тако рећи, она је јерархијска. То се види у Посланици св. апостола Павла Коринћанима. Апостол каже: „И ове постави Бог у Цркви: прве апостоле, друге пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика“  (1. Кор 12,28 ) Тако постоји јерархија у Цркви. Свака особа зна свој дар, испуњава службу коју јој је Бог доделио, и сви раде заједно на изградњи Тела Христовог.

Клир је рукоположен да служи људима и да свештенослужи. Пастирство је дар Божији,  а дар је и када неко има пастира, који га води ка спасењу. Штавише, основа светотајинског свештенства је оно што се назива духовно свештенство, које и мирјани могу имати. Свако може имати духовно свештенство, јер је оно повезано са целим духовним животом, који се стиче кроз свете тајне и аскетизам. По Светим Оцима, онај човек који је развио своју умну енергију има духовно свештенство, и наравно, онај који се моли за цео свет. И  ми знамо да ће ово духовно свештенство учинити човека достојним Царства Божијег.

 Стога, не треба да буде свађе међу  свештенством и мирјанима. Свештеници примају свештенство као службу и као жртву на крсту, а мирјани прихватају свештенике као очеве, како би се поново родили у новом животу.

Нећу ићи даље у набрајању  разлика које, на жалост, правимо у нашем духовном  и црквеном животу. Недобронамеран човек, који је подељен, дели и сједињени живот Цркве. Колико је човек нечист, толико је подељен, колико је очишћен од страсти, толико је целовит. Он је створен целовит када искуствено зна целу истину. Целокупан начин живот, какав видимо у Јеванђељу и у црквеном предању вреди за све људе. Сви ми можемо постићи обожење.

Морамо да чинимо сталне напоре како бисмо постигли целовити начин живота, да би се искусила саборност Цркве.

Митрополит нафпактоски Јеротеј (Влахос)

извор