Болесници у храму - питање безбедности

Једном сам на Васкрс био сведок напада. На почетку литије покрај свештеника се нашао душевно болестан човек. Већ првог возгласа „Христос воскресе!“, доживео је напад. Успео је да се склони с пута, сео је на под крај зида и трудио се да никоме не смета. До данас се сећам како се радост на његовом лицу у трену претворила у бол.

Техника  безбедности о којој болесни људи да воде рачуна у храму, усмерена је на то да њих саме заштити од нежељених последица. Е, ту заиста можемо нешто да урадимо. На пример, да одговоримо епилептичара од посећивања ноћних богослужења. Ноћ је тешко време за оне који болују од епилепсије, и за болеснике уопште. Сем тога, за Васкрс и Божић у храму се из полумрака изненада појављује јака светлост, што може изазвати напад.

Уопште, за све психичке болеснике није препоручљиво да посећују празничне службе. За њих су то претеране гужве. Затим, свака дуготрајна служба је за психички болесног човека ризична. Више од сат и по усредсређене пажње на службу, на певање, на читања, на молитве, за неуравнотеженог човека може представљати превелики напор.

Треба имати у виду да болесном човеку сваки напор одузима много више енергије него здравом. За сат и по службе он се умори онолико колико се ми уморимо за осам. Управо зато лекари понекад прекоревају Цркву: „Ваше богослужење подстиче болест“.

Да, подстиче је, уколико је служба предугачка за болесника, уколико је праћена  громким  певањем, изненадном појавом јаког светла, и снажним емоционалним доживљајима. У том случају, када је болест већ присутна у човеку, све ово може да изазове њено погоршање. На пример, рецидив хистерије, или епилептични напад.

Још један неповољан фактор за психички болесне и психички неуравнотежене људе могу постати дуги постови. Они су поготово тешки за људе болесне од шизофреније и за оне који пате од депресивних стања.

Свештеници треба да схвате да је психичким болесницима неопходно олакшање Великог или Божићног поста. При томе, рекао бих да за психичке болеснике он треба да буде још лакши него за оне који пате од гастритиса или панкреатитиса. Јер болести желуца не утичу тако тешко на човеково стање колико психичка обољења. Болесници могу да посте, али – опрезно.

Свештеници треба да знају да су болесницима који узимају неке врсте лекова неопходни појачана исхрана или додатне беланче- вине. Они се не могу сасвим одрећи рибе или меса, иначе могу да наступе врло непријатне последице.

Уз то, психичким болесницима је неопходан и додатни сан. Они треба да спавају много дуже него ми. На пример, људи који пате од шизофреније спавају веома дуго и ту се ништа не може. Пред психички болесног човека не могу се постављати исти захтеви као пред здравог.

Свештеник Андреј Ларгус

припремиле Живе речи