Ако мир који тако предано чуваш изгледа као:
1. константно непоштовање твојих граница, или недозвољавање да их уопште поставиш
2. осећај да немаш права на своја осећања/мишљења/искуства/уверења/снове/ вредности...
3. буђење стида, непоштовање или исмевање тебе или твојих осећања
4. стварање притиска да урадиш нешто што не желиш, или да не урадиш нешто што желиш.
5. константно ходање по "љускама јајета" када си поред неких људи
6. једностраност односа
7. константно осећање немира и несигурности у односу
Чување мира значи да би сви у односу требало да осећају исти или барем сличан ниво мира, као и да се труде и раде да би се мир одржао. Ако због чувања мира мораш да издаш своја уверења, разориш свој интегритет, прекршиш границе онда то није чување мира већ остајање у једном дубоко повређујућем односу и на неки начин омогућавање злостављања.
*
Доста тога се променило у околностима, а понешто и у нама самима.
Наше баке и деке су из другачијих побуда улазили у брак и на првом месту су то биле везе због (лакшег) живота, а не везе због уживања и задовољства, као што су махом то данас.
Такође, наше баке и деке су имале тај осећај (свете) дужности, схватање да је "ми" исто тако важно као "ја", и да се кроз кроз боље "ми" долази и до бољег "ја", као и обрнуто.
Данашња култура је мало претумбала ствари.
У својој жељи да нас "ослободи", дужност је претворена у угњетавање, а краткорочни хедонизам постављен на пиједестал наших тежњи.
Моја срећа и моја Ја су на првом месту, а све остало...то је мање важно
Све то је утицало и на брак, где данас улазимо брак тражећи срећу, а не смисао.
Заборављамо да сврха брака није у томе да нас учини срећним,
него у томе да нас учини бољим. Зрелијим. Одговорнијим.
Јер ако уђемо у брак само да бисмо нашли срећу или се ослободили усамљености, бојим се да нас чека неминовно разочарање.
Један од проблема са којим се сви суочавамо јесте што срећу, љубав, тако битне ствари, врло често тражимо ван себе уместо да на првом месту потражимо ту љубав у себи.
Људи се нађу и уђу у брак и онда очекују да ће ова друга особа да их усрећи, заборављајући да су кључеви њихове среће у њима.
Човек мора прво да изгради однос са Господом, који је извор све љубави.
Да би та љубав сишла у његово срце, а онда да почне да гради здрав однос са собом, да ту љубав култивише, да ту љубав гаји, да заволи себе истински и на прави начин..
Нећемо погрешити ако кажемо да брак није место где се љубав ствара,
већ место где се љубав дели да би се умножила.
*
Диван текст о кајању, прочитајте и промислите.
„Један човек је грешио, али се и кајао – и тако цео живот.
На крају се покајао и умро.
Зли дух је дошао по његову душу и говори: „Он је мој“.
Господ говори: „Не, он се кајао“.
„Јесте, кајао се, али је опет грешио“, наставио је сатана.
Тада му је Господ рекао: „Ако си га ти, будући зао, поново примао код себе након што се кајао, како да га не примим након што Ми се, сагрешивши, поново обраћао покајањем?“
Преподобни Амвросије Оптински
*
Игра са децом је неизоставан део њиховог одрастања. Кроз игру, деца развијају креативност, социјалне вештине и емоционалну интелигенцију.
Игра је језик деце, а најважнија игра је она коју играју са својим родитељима (Lawrence Ј. Cоhеn)
Сваки тренутак проведен у игри с њима гради мост ка будућности, где се стварност спаја с чаробним светом њихове маште.
*
Верујем да се нико не рађа опседнут собом, већ да се та опсесија развија с временом.
Најчешће као реакција на детињство. Тамо где недостаје искрена брига према детету, налазе се корени нарцизма. Тамо где је дете емотивно и духовно занемарено настаје празнина.
Управо зато што га нико није понеговао, нити му омогућио да своје емотивне потребе испољи тако да оне буду уважене и кад је неопходно, санкционисане, дете ће стећи нарцистичке карактеристике Једном речју ‒ нарцизам је људски одговор на нељудске услове живота, упркос материјалној стабилности.
Овај психички поремећај, све чешћи у људској популацији, настао је у примарној друштвеној ћелији, у породици, тамо где због посла и других обавеза родитељи нису стигли или нису могли да се посвете својој деци онако како би то надаље омогућило здраво детињство.
Нарцизам ‒ у општим цртама ‒ подсећа на звоно, унутра је празно, споља јечи.
Укратко, није било прилике у раном узрасту, у такозваним формативним годинама, да се дететово биће испуни смисленим духовним садржајима, превасходно тананом емотивношћу и бригом, па су неизречене потребе остале незацељене, иако су таква деца стасавала у несиромашним породицама.
Или да се овако каже ‒ дете је било подмирено, сито, но гладно само у једном: на пољу емоција и блискости, јер лакше га је подмирити материјално, него духовно, ово друго тражи рад, труд и непрестану активност.
*
КАД БОЛИ ДУША
Димитрије Авдејев
Православни психијатар Димитрије одговара на питање:
Како се лечи душа?
По чему се ваш приступ психијатрији као науци разликује од приступа ваших колега?
Једини начин да се излечи бол у души је покајање, које захтева извесну духовну снагу, коју многи од нас једноставно немају. Сигуран сам да је психијатрија по принципу:стрпите се све ће проћи у већини случајева недопустива.
Како жени која је изгубила сина јединца да кажем:диши дубоко, опусти се, проћи ће?!
Неће, и не може проћи, али зато могу да јој кажем да за Бога нема мртвих, да је упутим у цркву гдје ће учествовати у богослужењу, запалити свећу, замолити да се одслужи помен за страдалог сина..и тако ће њена душа осетити олакшање
Знате, смрт је тема која је у светској медицини и психијатрији готово забрањена. Тешке болеснике бодре речима: све ће бити у реду, полако..
У тој лажи човек умире неприпремљен, без покајања. А једна од најважнијих ствари у животу православног човека је молитва Господу за мирну смрт и добар одговор на Страшном Суду
- Моје колеге веома често личе на људе који седе на врећи злата, а пружају руку да им неко да милостињу. Имају СВЕТИЊУ ПРАВОСЛАВЉА итакве духовне вредности а траже милостињу: аутосугестију, хипнозу, реинкернацију...
*
Први знак гордости је увређеност. Када је особа увређена, то говори о њеној скривеној дубокој гордости. Увредљиви људи су веома горди, самољубиви људи.
И кад се ухватимо како размишљамо како смо увређени, то само сведочи да у нама живи гордост — та страшна разрушујућа зараза, страшна болест која једе нашу душу, као што рђа једе гвожђе.
Када у нашем срцу живи љутња, не можемо имати ни љубав, ни смирење, ни кроткост, ни мудрост — ништа не може бити. Тако је све једноставно у животу: избави се од гордости, отићи ће увредљивост, отићи ће и љутња - доћи ће саосећање и љубав према ближњем.
- Архиепископ Теогност, намесник Свето-Тројицке Сергијевне Лавре
*
Живот је леп, много лепши него што сте заслужили.
Уживајте у животу када сте већ имали среће да се родите.
Тако сте случајно и лако дошли до живота а толико сте му нашли мана.
Ко уме да се радује, има чему да се радује
А ко уме да пати, често пати и без разлога. Ако вас новац опседа, ако патите због тога што нисте богати, израчунајте сами колико милиона долара вреди само једно ваше око. Срам вас било, страшно сте глупи и незахвални.
И немојте ми само причати о томе шта сте све заслужили а нисте добили, јер ћу вам ја лако пронаћи шта сте све добили а нисте заслужили. живите и уживајте, када већ нико не прави питање око тога.
Душко Радовић
*
Срећа зависи од мудрости
Једном, када је блаженопочивши Патријарх Павле требало да иде на службу у цркву на Бановом брду, било је лето и опасна врућина.
Патријарх Павле се спремао, а ђакон га је питао како ће до тамо стићи и предложио му да је најбоље да иду колима због високих температура.
Будући да се Патријарх Павле радо возио аутобусом, рекао му је: „Не, ићи му аутобусом као и увек". Међутим, ђакон је био упоран, па је наставио да му сугерише да је боље да не иду аутобусом, јер он пролази поред Аде Циганлије. Ипак, лето је и су људи, а поготово жене оскудно обучени.
А неке су чак и голе.
И поред свих наговора, Патријарх мудри инсистира да иде аутобусом.
Побеђен ђакон му говори:"није згодно, оче да идемо аутобусом, има много раголићених жена које иду са плаже."
На то му Патријарх Павле одговора:
"Сине мој, свако види оно што жели"
*
Пусти то, данас нас увреди овај, сутра ко зна ко ће.
Ми стално обраћамо пажњу на те увреде, а треба све то да савладамо миром.
Да не примамо к срцу. И кад не примамо к срцу, онда непријатељ хоће да вређа, но ако се то одбије од нас, то не ремети наш унутрашњи мир, и после виде људи:вређају, вређају, па на крају дигну руке.
(Старац Тадеј Витовнички)
*
Десило се полако...у почетку смо престали да причамо као некада.
Престали смо да комуницирамо.
И за то мало времена колико смо имали за разговор, свако од нас би заузимао један крај софе са мобилним телефоном у руци.
Онда смо почели да спавамо одвојено.
Хоћеш због врућине, хоћеш због хркања, хоћеш због различитих програма..
Једно у дневној соби, а друго у кревету.
И почели смо, знаш, да се осећамо пријатно у овој ситуацији. Онда, свако „за свој грош“. На послу, изласцима са пријатељима, обавезама. Само су деца остала заједничка тачка контаката, нешто око чега смо морали да се договарамо
Као што је било природно, умрла је и љубав.
Однос. Допустили смо то..
Ходали смо по кући као странци, не желећи да видимо једно друго..
Потом су дошле жалбе.
Дошла су нервирања. Егоизми. Неспоразуми. Дошле су препирке, вике и свађе.
Дошло је дотле да осећамо гађење једно према другом.
Две дивље животиње у истом кавезу, два странца, два непријатеља у истој кући.
Тако смо убили наш брак.
*
"Један разбојник је спасен - не очајавај, други разбојник је изгубљен - не опуштај се."
Блажени Августин
(са Инстаграм странице)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах