Благо за душу Душана Благојевића (промишљања 2.део)

Када усамљеност напушта човека?

 Када волиш некога, осећаш га живог пред собом. Усамљеност осећа онај који не воли, а она постаје још већа када желим да ме други воле. Било која особа, био краљ или просјак, када једном пожели да буде вољена, видеће да ће одмах осетити усамљеност. Чим почне да воли, не људском љубављу већ у Цркви (кроз Цркву, Црквом), усамљеност почиње да нестаје и открива да је цела Црква, сви, са њим.

Старац Емилијан

Психологија каже да усамљеност не нестаје када добијемо љубав, већ када дамо љубав. Човек који стално тражи потврду и пажњу других, заправо храни празнину у себи и тиме је још више увећава. Хришћанство нас учи да права љубав извире из Бога и да нас тек она повезује са свима – јер у Цркви откривамо да нисмо сами, већ део живог тела Христовог. Када волимо из тог извора, усамљеност губи снагу, јер љубав никада не тражи за себе, него даје и у давању се умножава.

 Зато је пут изласка из самоће управо у љубави која извире из Бога.

*

Нису наши падови оно што нас удаљава од Бога, већ начин на који на њих реагујемо.

Одустати понекад није слабост — већ тренутак искрености пред собом и пред Њим.

Јер човек не може стално ићи против своје душе, а да се не сломи.

 Али и тај лом може постати свет.

Јер Бог не тражи савршене, него оне који после сваког пораза устају и настављају да иду, чак и док им сузе квасе пут.

„До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“

(Свети Тихон Задонски)

 Пад није крај. То је лекција.

То је прилика да устанеш — дубљи, смиренији, ближи Богу.

*

"Имам једну жарку жељу: да променим свет мењајући једну особу – себе."

Свети Софроније

 То је почетак сваке истинске промене — не у другима, него у себи.

Психолошки гледано, човек троши огроман део енергије покушавајући да поправи свет око себе, док му живот пролази у отпору према ономе што јесте.

Али оног тренутка када прихвати да је једина особа коју заиста може да мења он сам, тада почиње слобода.

 Промена не долази споља, већ изнутра.

Не почиње од околности, него од свести, савести и покајања.

Када се мењаш ти — мења се и твој поглед, твоја реч, твоја присутност.

И свет око тебе, готово неприметно, почиње да се преображава.

 Јер свет се не спасава великим гестовима, већ тихим победама у срцу.

У тренутку када изабереш мир уместо беса, љубав уместо сујете, веру уместо страха — већ си променио свет, бар за једно срце: своје.

*

Размишљање о разлици између личности и индивидуе

 Реч „индивидуа“ потиче из латинског језика, од речи индивидуус, што значи „недељив“,  онај који се не може поделити

Насупрот томе, у православној теологији, личност није затворено ја, него отворено биће.

Личност није дефинисана самодовољношћу, него односом, првенствено односом са Богом и са другим људима.

Свети Оци кажу да је „личност онтолошки однос“, она постоји само у заједници, јер Бог је Личност, и постоји у заједници Оца, Сина и Духа Светога.

Дакле, човек постаје личност тек кад живи у љубави, јер тада у њему пребива лик Онога по чијем је образу створен.

Владика Атанасије Јевтић је говорио:

„Индивидуа је затворена у себе, личност је отворена према другоме.“

Док Јован Зизјулас, у својој теологији личности, пише:

„Личност не постоји по себи, већ по односу са другим. Постојати као личност значи постојати у заједници.“

Другим речима, индивидуа каже: „Ја постојим јер сам ја“,

а личност каже: „Ја постојим јер љубим и јер сам љубљен.“

Индивидуа је кад сабереш све делове себе и кажеш:

„То сам ја.“

Личност је кад предаш себе Богу и кажеш:

„Ево ме, Твој сам.“

Индивидуа брине да не изгуби себе.

Личност зна да се налази тек кад се изгуби у љубави.

У психологији, индивидуација је пут ка свесности.

У духовности, личност је пут ка заједници.

Прва се заокружује у себе,

друга се отвара, ка Богу и човеку.

*

Немојте се разочарати ако је прохујало време оставило ране на нашем телу и души. Ништа неће трајати заувек. Оно што није урађено јуче, може се урадити данас, а оно што нисте урадили пре, можете сутра. Само се немојте разочарати. Ако ипак изгубите наду, уздигните се поново. Не дозволите да вам безнађе трује живот. Очај је пакао, а ми смо рођени за рај. Подигните главу и реците – могу, желим и заслужујем најбоље. Бог ми је подарио најбоље и ја заслужујем то.

Запамтите, велике промене долазе после великих катастрофа. Уништите оно што ротира у вама и отворите прозор за свеж ваздух. Свети Дух воли много оне који желе промене и преображаје у својим животима. Сарађујте са њим и градите нове снове.

*

Не тугујте, ако видите да неко устаје против вас.

Много би горе било ако би вас сви волели. То би значило да угађате људима по сваку цену.

Христа су мрзели, распели су Га.

Па откуда нама да очекујемо свеопшту љубав, ако идемо Христовим стопама?

Пазите да вам савест буде чиста и не бојте се људске мржње, бојте се мржње у сопственој души.

Јеромонах Серафим Роуз

 Колико пута нас заболи туђе неразумевање… а заправо, оно је огледало нашег раста.

Кад сви климају главом, то није знак мира, него прилагођености. Христов пут никада није био пут одобравања, него пут истине.

Истина изазива, буди отпор, разоткрива маску света — али доноси слободу ономе који је носи у себи.

Зато не моли да те сви воле.

Моли да твоје срце остане чисто и меко, чак и кад свет постане груб.

Јер онај ко не узвраћа мржњом, већ остаје у Љубави — већ је победио свет.

*

„Борите се, храбро! Тако желим да ратујете.

Колико је само мноштво, без броја, оних који су се вратили са понора ништавности и пакла… јер су били храбри, и не само да су победили грех и зло, већ су и засијали и заблистали са светима!“

– Старац Јосиф Ватопедски

*

„Анксиозност и захвалност не могу живети у истој глави“

Јамес Altucher

*

Један од лекова против мрзовоље, анксиозности, и гордости јесте препуштање вољи Божијој. То је од велике помоћи свима нама који "морамо" све да контролишемо. Кад нам не иде по вољи или по плановима које смо замислили, неретко се у нама јавља роптање (незахвалност) која рађа бес, а он прераста у гнев.

Речи које следе могу нам помоћи у томе да помогнемо себи и кренемо путем смирења и прихватања воље над вољама, Воље Божије.

 Апостол Јаков је рекао: „Слушајте сад ви који говорите: Данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град, и боравићемо онде једну годину, и трговаћемо и зарадићемо; ви који не знате шта хе бити сутра. Јер шта је живот ваш? Он је пара, која се за мало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: Ако Господ хоће, и живи будемо, учинићемо или оно. А сад се хвалите својом надменошћу. Свака таква хвала је зла."

*

...Све док нисам схватио да људе не можеш спасити,

можеш их "само" волети...

Са њима састрадавати, слушати их и једноставно бити ту.

Ослобођен од "морања" и "требања"

Ослобођен од идеје сопсвене битности, или ти духовне "сепсе", што би рекао јеромонах Рафаило Бољевић.

Свестан чињенице да ти једино по Божјој милости можеш помоћи, али не и спасити. Можда нешто и можеш објаснити, али не можеш исцелити.

Једино Господ то може и твоја најбоља одлука као терапеута јесте да се уздаш у силу Његову, и кроз усрдну молитву, с љубављу и поштовањем приступаш свакој души коју ти Господ пошаље, препуштајући се Њему да те води и процесом руководи.

(извор: Инстаграм)