Архимандрит Лазар Абашидзе: Мaч двосекли - други део текста

Сада се у Грузији води ватрена полемика о екуменизму, о нарушавању канона и правила Цркве, о кварењу православног вероучења од стране наших јерараха и јерараха других аутокефалних Цркви и уопште свих хришћана, који овако или онако учествују у екуменистичком покрету. Група монаха и световњака, огорчена нарушавањима, захтева да се прекину односи са оним Црквама које имају удела у екуменизму. Наводе се цитати и запрећења (строге опомене и казне) из Номоканона, књиге правила, и строга решења и мишљења Светих Отаца. Шта рећи? Мој негативни став према екуменизму је свима добро познат, и ја га не мењам. Сва разобличавања и незадовољства, која износе монаси и световњаци ове групе, су оправдана и разумљива. Неоспорно је да се правила и канони заиста озбиљно нарушавају, и неопходно је тражити извештај и разјашњење од пастира Цркве. Али сам захтев и изјава о прекиду евхаристијског општења јесу мере крајње и штетне - оне ће донети много зла и страдања и ништа неће побољшати. Речима и цитатима из правила сасвим је могуће посведочити и одбранити и ове мере, а наша логика и буквални поглед на правила и каноне могу да сматрају да овај исход сасвим непосредно проистиче из учења Цркве, а у ствари такав „излазак“ може да се покаже као одлазак из Цркве „никуда“.

Ипак покушајмо да шире погледамо на оно што се догађа. Ови људи често понављају: „Ми не намеравамо да изазивамо раскол у Цркви, ми уопште не одвајамо себе од Цркве, просто, Свети Оци забрањују да општимо са јеретицима и ми не желимо да се причешћујемо са онима који су уплетени у екуменистичку јерес“. При том они сматрају да не треба општити не само са онима који непосредно учествују у екуменизму, него ни са онима који су на неки начин црквено повезани са овим лицима. Али то значи - ни са ким! Сви смо ми овако или онако повезани са овим јерарсима и свештеницима. На тај начин, баца се љага на сву нашу Цркву, на све њене чланове - сви се они проглашавају за прокажене. У овом деловању и захтевима приметна је прекомерна строгост, некаква хладна, „војничка“ рескост - тако касапин немилосрдним покретом ножа расеца и обрађује труп заклане, одране и очишћене животиње. Дрско и лако, једним потезом пера, ставиће се погребни крст на читаве православне народе. Јер ако данас наши „строги ревнитељи“ захтевају да се прекине општење са оним црквама које улазе у ССЦ (Светски савет цркава), онда то само по себи значи да ћемо, ако станемо на њихову страну, сутрадан бити дужни да престанемо да се молимо за нашу браћу-хришћане у Русији, Грчкој, Јерусалиму, Србији, Бугарској, на Атону, - само зато што они помињу своје јерархе, а ови (и то, разуме се, никако не сви) учествују на екуменистичким скуповима. А зна се колико је међу овим људима подвижника и исповедника највернијих Православљу и крајње самопожртвованих, колико је и епископа који категорички не прихватају екуменизам, колико је међу њима још увек најсветијих људи! Колико пред мојим очима сада искрсава лица монаха и верника из разних земаља и из разних Цркава, које сам сусретао на Атону или са којима сам се тамо упознао. А сада наши „ревнитељи православља“ мене позивају да прекинем општење са свом том заиста најправославнијом нашом браћом?

Имао сам срећу да четири пута по месец-два дана живим на Светој Гори и видео сам и осетио довољно поуздано дух и начин живљења атонских монаха. Много пута сам служио Литургију у олтару заједно са настојатељима атонских манастира и видео сам њихову настројеност за време празничних богослужења. Два брата из Бетанијског манастира већ више од две године живе у Ксиропотамском манастиру и видели су и сазнали много од оног што нипошто не бива откривано ни брзо, нити свакоме. У почетку Атон се поклонику открива са друге стране, допада се, привлачи, али нечим свагда понеког и „саблажњава“ - и то је све стара „прича“, - при првом упознавању манастира свагда бивамо напрегнуте пажње, радознали, неповерљиви и не можемо и не желимо да верујемо да негде може бити све тако узвишено и далеко боље него код нас. Али када све то „напрегнуто очекивано“ прође и човек стане да се погружава у атонски живот, као у родну кућу, тада душа већ бива изван себе од радости и не престаје да се диви молитвености, смирењу, мудрости и хришћанској култури атонских отаца. На Атону има веома много монаха који тамо живе већ двадесет, тридесет, четрдесет година и више. Има отаца који живе на Атону не напуштајући га, па и оних који готово и не излазе из својих келија и носе тежак молитвени подвиг. У многим манастирима Атона монаси устају на келејно правило у дванаест сати ноћу по нашем времену и три-четири часа се моле Исусовом молитвом, а у три или четири сата ујутру иду у храм на заједничку молитву. Причешћују се четири пута недељно. Много пута сам посматрао са каквим страхопоштовањем су монаси приступали причешћу и са каквим страхом Божјим и побожношћу тамо служе Литургију. Много пута сам говорио себи: „Немогуће је, не могу да верујем да данас, у наше време, још може бити таквог светог живота, зар је то још могуће у двадесетом веку?“ Наша браћа су ми испричала да су монаси Атона велики подвижници, али да на сваки начин то скривају од туђег погледа. Многи од њих несумњиво поседују нарочити дар мудрости па чак и прозорљивости, само то никако не примећују сви.

А зна се како Атон доживљава текућа збивања у Цркви, са каквом пажњом, како напрегнуто и неуморно прати сва екуменистичка збивања, колико се тамо пише књига и чланака против папизма, против јереси и против екуменистичке делатности. Атон најактивније ради на борби против изопачавања Православне вере. Колико смо књига, часописа, чланака и новина са обличавањима екуменизма и јереси видели на Атону и у Грчкој! И монаси у Русији са напрегнутом пажњом прате збивања у свету. И тамо има много прозорљивих и духоносних отаца. И у Русији многи монаси и мирјани тражили су иступање из екуменистичког ССЦ (Светског савета цркава) - али ни тамо, ни тамо нико није стао да прекида општење са јерарсима. Када су се атонски монаси негативно изјаснили поводом изјаве грузијских ревнитеља о прекидању евхаристијског општења са Патријархом Грузијске Цркве, онда су ови последњи сместа резимирали: „Продали су се!“

Атон продао Православље?! Ко то говори? Нама је добро познат начин живота Атонаца и начин живота наших узбуњених монаха - о, како жалосно упоређење!

Зар наши монаси мисле да у Русији, на Атону, у Јерусалиму не знају свете каноне? Да нису читали Свете Оце које они цитирају, да не знају за нарушавања којих има у црквеном животу? Је ли могуће да они мисле да се сви ови оци само боје да изгубе „уносну службу“? Али то је најподлија клевета! Видели смо и знамо у каквој духовној и озбиљној атмосфери се одвија разматрање таквих озбиљних питања - питања страшних и веома битних на Атону. Знамо са каквом побожношћу и страхом, и са каквим брижљивим изразима говоре на ову тему у Русији. Такође знамо и у каквој „уличној“ атмосфери решавају ова питања наши „ревнитељи“. Чули смо отворене претње од ових делатника, подсмевања и поруге, малтене школске, детињасте несташлуке и подвале - и то све у погледу свештеника, архимандрита и епископа! Све ово одаје веома нездрав дух наших „бораца“. Ту је „право-словије“ („правословљење“) истиснуло Православље.

Монаси свих тих Цркви нипошто се не разликују од ове групе наших „ревнитеља“ по томе што мање знају, или што су бојажљивији, или хладнији у вери, него по томе што поред овог, „разумског“ знања, имају још не мало Божјег страха и побожности, а осим овог отвореног нарушавања канона и правила виде још много и много. Дубином молитвеног срца, у коме се даноноћно разлеже Исусова молитва, знају они (а не - мисле), да то није, да то још није врхунац, да Бог још не жели то раздељење, да још увек нема воље Божје за то.

Да, чудна су наша времена, не уклапају се у оквире строге логике! Мени су овако пренели речи Атонаца: „Да, све што говоре у Грузији и ми одавно и добро знамо, знамо и више, и могли бисмо да прекинемо општење са екуменствујућим јерарсима, кад бисмо то сматрали неопходним. Међутим то је још крајње непожељно, а ми предвиђамо све оне најтеже последице које ће из тога настати. Многи људи који заиста желе да се спасу, тада неће моћи да се спасу“.

извор