Архимандрит Лазар Абашидзе: Мач двосекли - први део

Тешко је сагрешио цар Давид Псалмопојац, сагрешио прељубом и убиством, али, разобличен од пророка, искрено се покајао и било му је опроштено. Ипак, није избегао тешку епитимију (казну) за свој грех. На њега је устао његов рођени син Авесалом и намерио да отме престо од свога оца а њега самог да убије. Привукао је на своју страну многе Давидове људе и умало га није следио сав Израиљ. У великој пометњи и жалости Давид је умицао потери, али се смиравао и увиђао да је гнев Божји заслужен. Но у одлучујућој бици побуњени син је погинуо. Заплео се својим дугим бујним увојцима међ гране дрвећа у шуми и Давидови војници су га убили. Цар није желео смрт своме сину и заповедио је војницима пред бој: “Сачувајте ми сина мога“, и са великом тугом примио је вест о погибији сина, плакао и дозивао: "Авесаломе, сине мој, сине мој, сине мој Авесаломе...“ (2 Цар. 16-18).

У последње време, чим се заподене разговор на тему Цркве, све чешће и чешће у штампи и усмено међу верујућима чују се одломци и читава правила из Номоканона, књиге Правила, из светоотачких законских прописа и поука о строгости чувања вере Православне. Да, у духовном смислу ниједно доба није се одликовало таквим безакоњем према светим канонима и древним установама, које су Самим Духом Светим преко Светих постављени ради ограђивања наше Цркве. И настало је толико нарушавања - и појединачних, и заједничких, - да је чак и Номоканон постао за нас као нека „опасна“ књига, као што је за тешко болесног - медицински приручних о болестима: ма коју страницу да отвори, све као да је о његовој болести и као да све обећава њен најнеповољнији исход. Тако да чак и многи наши сасвим благоразумни пастири често саветују својим духовним чедима да не читају ово законоправило - да се не би случајно саблазнили. Постаје све теже повезати правила и установе светих канона са неправилношћу и неканоничношћу нашег живота. Ако данас зажелимо да се држимо ових закона сасвим строго, онда ћемо морати многе свештенослужитеље да рашчинимо, већини световњака да одредимо епиитимију и да им не дозволимо да се причешћују на много година, да многима забранимо да улазе у храм даље од притвора, па и да, уопште, на већини храмова намакнемо велике катанце и да се разиђемо свако на своју страну. Ово ако ћемо отворено и до краја (ако ћемо руку на срце). А ако нећемо до краја - где је онда мера? Можда је крајност и овде, можемо одмахнути руком и на најважније одредбе, правдајући се: „Па, друго је сада време“?! Разуме се да постоји опасност скретања и улево и удесно. Неопходно је изабрати средњи, „царски“ пут, пут тесан и тешко проходан, боље рећи трновиту стазу између две стрмени. Али како?

Некада су наши древни оци водили душеспасоносну беседу и поставили себи питање: која је врлина изнад свих? Стали су да проглашавају - сваки оно што је више ценио у свом подвижничком искуству: један је прогласио пост и уздржљивост, други - молитву, трећи - ћутање, плач, покајање, четврти милостињу и тако даље. Но Антоније Велики је назвао главним духовно расуђивање, без кога сви остали подвизи не само да неће донети користи, него ће и неисцељиво повредити. Све оно најбоље и најправилније без духовног расуђивања претвара се у најподмуклије зло и трује душу више од сваког тешког греха.

Али шта је то „духовна расудност“? Називају је још „разум Христов“ или „око ума“, а Серафим Роуз је веома успело назива „православљем срца“. Може се рећи да је то ново, као неко „шесто чуло“, “духовно виђење“ којим човек види духовну страну ствари, „корене“ ствари и догађаја који се протежу у духовни свет - изван граница уобичајених разумских појмова. Ово „чуло“ бива усађено у душу хришћанина приликом Свете Тајне Миропомазања, а раскрива се и просветљује по мери његовог личног духовног подвига и раста. Страсти, немолитвен живот, расејаност, гнев, блуд, завист, лењост и много шта друго - помућују и помрачују ово духовно „око“, суштинска страна збивања нам измиче, и ми почињемо да видимо само покривало онога што се догађа, само маску, која често скрива истински, главни садржај. Тада видимо само силуете предмета, као при заласку сунца. Управо о овоме говори Апостол: „Сунце да не зађе у гњеву вашему". Сунце је наше духовно виђење: смркава се и ноћ смењује дан. Када се гневимо престајемо да правилно опажамо и распознајемо оно што се дешава. Не треба мешати „духовну расудност“ са „душевном разумношћу (рационалношћу)“. Човек који није развио ову способност („духовну расудност“) или ју је изгубио (што се може догодити врло брзо и неприметно), најчешће се потпуно предаје логичкој разумности (рационалности). Његове речи и мисли изграђују се у складном поретку, на све начине и у сваком погледу се поравнавају и дотерују, задобијајући изглед разговетних, али пресувих формула. У том случају логичком, законитом правилношћу речи и мисли стара се да надокнади оно што души недостаје, - правду Божју.

Што смо више подложни ветру страсти и изливима емоција, што се више заносимо површним расположењима и струјањима душевне атмосфере око нас, што слабије умемо да учврстимо котву душе своје - пажњу у дубинама срца, у области Духа, - тим више бивамо ношени и скрећемо с пута, бивамо одвођени од тог средњег, трновитог и тесног пута и бацани на стрме падине и сваљивани у правцу опасне провалије. Веома је много људи који због свог страсног, наглог и грозничавог карактера уопште нису способни да се самостално држе овог средњег пута, и никако не налазе ону меру „ни надесно, ни налево“.

Ако размотримо сва спорна питања која су одувек настајала у црквеним круговима, онда ћемо доћи до закључка да је истина свагда била тако танано опредељена у тој „непостојаној“ средини, да је било неопходно духовно „чуло“ које није подлегало готово никаквој логици и разумности и које је истовремено умело да задржава појмове и ставове који се логички узајамно искључују. И баш зато јеретици ни у једном догмату више нису могли да до краја схвате да је за „разумевање“ био неопходан духовни разум, а не пука рационалност, а ето управо њега јеретици више нису ни могли да имају. Често се може наићи на најтачније логичке склопове мисли, нарочито у наше „умно“ време, у питањима црквеним и духовним, као да су то аритметички рачуни - али само онај ко је окусио „миомирис Православља“, распознаје у њима суво и пуко слово закона без живота.

Колико често сам у току свог десетогодишњег настојатељства Бетанијским манастиром морао да се срећем са људима „саблажњеним“, то јест са онима који нису могли да повежу неслагања светих канона, правила Номоканона са неким догађајима у животу Цркве. Како су исцрпно и подробно ти људи излагали правило за правилом, слово за словом - из Светих Отаца, из учења црквеног, - али уз сву тачност аргумената испадало је да у Цркви нешто није у реду и да истину треба тражити још негде, док је хлеб Живота као увек био у црквеним храмовима и никуда није требало одлазити у потрагу за њим. Али како је било тешко тим људима да поврате мир који су изгубили!Недостајало им је управо нешто друго - да одустану од тражења правде умом и само да поверују - не знам како, ето тако просто – „безумно“: има Бога у Цркви нашој, има светиња, упркос свим правдама и неправдама човечијим - има!

Духовно виђење, за разлику од душевног разумевања и знања, види и у дубину, и у ширину, и у прошлост и у будућност, једноставно види - необјашњиво, недоказиво, мимо логике, без анализе и испитивања. Бог открива ово знање - у духу човека, у срцу. А душевно разумевање уз сву своју „уметничку вредност“, „оштроумност“, „красноречивост“ - ослања се на упоређивање, уподобљавање и доказивање једних, других, трећих закона, правила речи и мишљења. Међутим, и поред све те складне архитектуре појмова оно не уме да позна најважније: вољу Божју. Учење Светих Отаца је свето, али да би се сасвим правилно применило, потребна је још не мања светост, то јест духовност!

Правила и канони, беседе и установе Светих Отаца за човека који није задобио дух расуђивања јесу „мач двосекли“. Он сече овим мачем „нарушитеље“ до крви, али кад замахне наноси ране и себи самоме. Ах, колико се људи баш на наше очи заплело својим „бујним дугим увојцима“ (то јест својим правилним, складно повезаним и прочешљаним мислима) међ гране овог прекрасног дрвећа и остало да виси између неба и земље и колико је било прободено стрелама својих непријатеља - као несрећни Авесалом.

(из Књиге О ПРЕЛЕСТИ И ЛАЖНОМ ДУХОВНИШТВУ)

извор