Апостол Јован: са Христом на Голготу

Слободни смо да мијењамо своје мишљење све док смо живи и Бог смирено чека нашу одлуку. Али једном дође вријеме да се направи коначан избор. За многе људе који су окруживали Христа у данима Његовог земаљског живота, то вријеме наступило је уочи Његових страдања. Свако је морао да одлучи да ли је са Христом или са противницима Христовим.
Током већег дијела јеванђеоске приче, апостол Јован се ни на који начин не истиче међу Христовим ученицима. Заједно са другима он лови рибу; као и они поставља Учитељу разна, понекад наивна питања; исто тако се диви Његовим чудима.
Истина, од одређеног тренутка, он улази у број оних ученика које је Исус свуда водио са собом — и у дом старјешине капернаумске синагоге Јаира, гдје је Спаситељ васкрсао умрлу дјевојчицу; и на Тавор, где се открио у преображеном, свијетлом облику, желећи да учврсти ученике у њиховој вјери уочи свог страдања... Али и овдје је Јован био равноправан са Петром и са својим братом Јаковом.
И тек у посљедњим данима, непосредно уочи Христових страдања, са Јованом се дешава нешто што га ставља у посебан положај у односу на остале апостоле. Изгледа да управо у тим данима он постаје Христов љубљени ученик. Не у смислу да је друге волио мање. Љубљени — значи онај коме се може повјерити, најближи.
„Ученик кога је љубио Исус“ тако Јован у Јеванђељу каже о себи. И то није хвалисање. Јеванђелист је морао некако да објасни зашто је баш он био најближе Учитељу на Тајној вечери; зашто је баш њему Исус открио име издајника; како је дошло до тога да управо њему, а не неком другом, повјери бригу о Својој Мајци. Из скромности Јован нигдје не наводи своје име, већ пише: „ученик кога је љубио Исус“. Те ријечи много објашњавају.
Чиме је Јован заслужио такву блискост са Христом, такво повјерење од Њега? Наизглед, није учинио ништа посебно, ништа изузетно…...
Осим једном. Послије Гетсиманске ноћи, када је Христ одведен на Голготу да буде распет. Он, Јован, пратио је Учитеља тамо. И ишао до краја. Остао је код Крста када је Исус био распет. Од свих апостола само он.
Христос је несумњиво унапријед знао како ће се сваки од њих показати у тим посљедњим данима Његовог земаљског живота. Знао је да се на Јована може ослонити.
Ако је васкрсли Исус позвао Петра: „Хајде за мном “, онда Јовану није био потребан даљи позив – већ је био на путу (Јн 21, 19–20). Он и Петар кренули су за Христом чим је био ухапшен, дошли до дома првосвештеника, ушли у двориште… Тамо је Петар остао да чека исход, а Јован је, очигледно, ушао унутра. И раније је ту долазио, па су га, у ноћној гужви, вјероватно пустили као познатог. У сваком случају, да Јован није био тамо, не бисмо имали начина да сазнамо детаље испитивања Спаситеља од стране првосвештеника да Јован није био тамо.
Заиста, много тога што знамо о Христу захваљујући Јовану. Он је готово дословно записао многе Исусове бесједе, а посебно подробно посљедњи разговор са апостолима након Тајне вечере. 
Код других јеванђелиста налазимо само дијелове, док је Јован, изгледа, запамтио све што је речено, можда зато што је био најближе Христу и пажљивије слушао. Други ученици су повремено били расејани и разговарали су о нечему међу собом. Јован је, међутим, пажљиво  хватао сваку ријеч Спаситеља.
Није ни чудо што га је Црква назвала Богословом. А Господ, за којим је Јован без оклијевања ишао до краја — „љубљеним учеником“.
 

Аутор: ђакон Игор Цуканов

Извор: фома.ру/ припрема вјеронаука.нет