21. век - доба усамљености?

Упркос чињеници да, рационално коришћена дигитална технологија чини наше животе лакшим и лепшим, када су у питању међуљудски односи, највећа штета коју може да учини јесте да нам украде време које треба да проведемо у друштву других, емпатично комуницирајући са њима, слушајући их и делећи наша најчистија и највиша осећања са њима. То би ојачало наше односе, а не везаност и зависност од неких хладних уређаја и неживих екрана, привлачних и са огромном снагом зависности.

Чувени Дијагностички приручник и статистичка класификација менталних поремећаја, објављен 2013. године, наводи да је најраспрострањенији поремећај у свету такозвани „страх“, „фобија“ или „ социјална анксиозност“, односно страх од других. Хришћанска вера их, међутим, сматра нашим „сабратима“ или „ближњима“, показујући какви би требало да буду идеални односи међу људима: они морају да живе у међусобној љубави и уважавању, као „браћа“ и „сестре у Господу“, „деца“, “ – вољени „синови“ и „кћери“ истог Доброг и Љубећег Оца. Фобија или социјална анксиозност описује онај страх који човек има од присуства и сусрета са својим вршњацима, не само у великим групама, већ и појединачно. Страх од гледања, праћења, анализе, дискусије, процене, критике, суђења, осуде, маргинализације, изолације. Већину времена, ови страхови су замишљени или знатно мањег интензитета, у поређењу са осећајем који се ствара у души погођене особе.

Овом осећању страха према вршњацима, у многим ситуацијама, додаје се и стање туге или депресије, чији је облик негативна визија света и будућности, односа са другим људима, па чак и осећај самопонижења према сопственој личности. Светска здравствена организација саопштила је у децембру 2021.године да је депресија постала друга најчешћа болест на планети, после кардиоваскуларних болести које су на првом месту, а пре рака, који је пао на трећу позицију. Депресија је тако постала „краљица менталних поремећаја” нашег времена. Позивајући се на праву „економију“ и „индустрију усамљености“, на „ светску кризу усамљености “, стручњаци цене да је у њеној основи неолибералистичка идеологија, која наглашава индивидуални развој, лично добро, без осећајности и бриге за заједницу, и друштвене вредности. За следбенике ове идеологије „циљ оправдава средство“, јер „можете да газите по лешевима“ да бисте испунили свој „циљ“.

Све је више земаља, парадоксално међу финансијски најбогатијим, у којима више од половине чланова друштва каже да се осећају усамљено и да немају пријатеља коме би се могли обратити за савет или утеху. Место пријатеља заузимају сурогати: телевизија, дигиталне друштвене мреже, разне зависности (алкохол, дрога, цигарете, спорт, секс), у којима траже уточиште, да умире своју савест напуштену духом усамљености.

У Јапану, високоразвијеној и дигитализованој земљи, расте број неудатих жена које пред празнике почине лакша кривична дела, да би биле ухапшене и затворене на неколико дана или недеља, из жеље да не проведу празнике саме. Оно што траже, у основи, је заједница, група.

И у другим развијеним земљама, било да се ради о САД или земљама азијског континента, људи  су данас забринути за каријеру, напредовање, занемарују тренутак оснивања породице, многи од њих остају сами цео живот. Њима „индустрија усамљености“ пружа бројне понуде - од услуга „рент-а-фриенд“ у Америци, где за 40 долара на сат можете да изаберете платонског пријатеља, да шета са вама и слуша вас, затим на сервисима "Мукбанг" где, такође уз надокнаду, самци могу да гледају интерактивне клипове других људи који једу, како би ублажили своју усамљеност током оброка, који се некада сматрао "светим". Учешће чланова породице у њима је некад било обавезно и то је била прилика за комуникацију и заједништво, кроз размену мисли, догађаја, брига, постигнућа, разочарања и проналажења одговора или решења за њих, од чланова породице, људи који би требало да нам буду најдражи, најближи у животу.

Усамљеност, показују недавна истраживања, утиче на ниво хормона стреса, имуни систем и кардиоваскуларну функцију, и убрзава кораке милиона људи ка превременој смрти.

Др Дин Орниш, у свом делу Љубав и преживљавање, инсистира на штетним последицама усамљености и изолације, напоменувши да „оне негативно утичу на наше здравље на неколико начина: повећавају вероватноћу стицања лоших навика пушења или преједања; повећавају вероватноћу болести и превремене смрти од свих узрока за 200-500% или чак више,  кроз различите механизме, од којих многи нису у потпуности схваћени; спречава нас да у потпуности уживамо у свакодневном животу. Укратко, закључује доктор, све што изазива осећај изолованости често води у болест и патњу. Све што рађа осећање љубави и интимности, повезаности и заједнице има исцелитељске врлине“.

С обзиром на велику учесталост ове душевне „ране“ – усамљености – и несрећну поворку ефеката које она има, у Великој Британији је 2018. године, први пут у светској политичкој историји, именован „ министар за усамљеност “ да проучава проблем, у циљу његовог побољшања. У садашњем румунском друштву, 14,7% Румуна свих узраста себе сматра усамљеним, а највише су погођене старије особе. Међу њима, трећина се жали на недостатак најмилијих, одсуство саговорника, синдром празног гнезда, након одласка деце.

Исти аналитичари ових психолошких и духовних реалности су приметили да су дигитална технологија, а посебно друштвене мреже, изоштриле и погоршале овај осећај усамљености, са другим и подмуклијим облицима: „депресијом Фејсбука“, "БОМП" синдром ("веровање да су други популарнији") - страх да сте безначајни, да су други људи много важнији и популарнији од вас; „ФОМО“ синдром („Страх од пропуштања“) – страх од непозивања или неприсуствовања важним догађајима или „номофобија“ – страх да ће особа, у недостатку дигиталних уређаја - паметног телефона, таблета, лаптопа, итд. – доживети осећај изолованости, маргинализације и усамљености. Недавна знаменита студија показала је да су људи који су деактивирали своје профиле на друштвеним мрежама на два месеца, проводећи више времена са породицом и пријатељима, на крају пријавили побољшање субјективног здравља и испуњености; одустајање од друштвених мрежа се показало ефикаснијим за више од 40%. од психотерапијске сесије, која има за циљ побољшање међуљудских и интраперсоналних односа.

Мишљење специјалиста социјалне психологије је да само присуство дигиталног уређаја, чак и ако не припада нама, па чак и ако је затворен, озбиљно ремети чин комуникације.

Опсервациона студија, спроведена у кафићима у Вашингтону, открила је да када један од супружника држи телефон у руци или се такав уређај налази на столу, други осећа свог партнера удаљенијим, комуникацију хладнијом, без емоционалне блискости и емпатије. Што је веза интимнија, то су ефекти присуства телефона штетнији за пар. Да не помињемо случајеве када један од супружника, или чак обоје, непрестано разговарају телефоном, подижући поглед са екрана само на одласку.

Неуронаучници су утврдили да, када је маргинализован или изолован од друштвене групе, човек који је створен за дијалог, комуникацију и заједништво, за примање и давање љубави, бива физички „рањен“, јер у таквим тренуцима се у његовом мозгу активирају исти центри као у искуствима која изазивају патњу или физички бол.

Ред. Проф. Унив. др Јоан Ц. Тешу

приредила: Ј.Г.

извор