„Не долази“ или „дођи“

Превео са грчког језика: п. Никола Гачевић

У недјељу, 30. августа, на Светој Литургији у храмовима Православне Цркве прочитан је одјељак из Јеванђеља по Матеју (Мт 21, 33–42) — потресна прича о злим виноградарима, која није само суд над невјерством једног нараштаја, већ огледало за свакога коме је Бог повјерио Своје дарове, а нарочито за онога ко је преузео одговорност која се тиче живота и добра других људи. Прочитавши тумачење овог јеванђелског одјељка аутора који се потписује као Ex Grege и дубоко дирнут његовим проницљивим и духовно надахнутим приступом, пожелио сам да га подијелим са читаоцима. Полазећи од Великог инквизитора из Достојевсковог романа Браћа Карамазови, аутор показује како управитељ лако заборавља Власника, а повјерени дар претвара у своју имовину.

Севиља, шеснаести вијек, најмрачније доба Инквизиције. На градским трговима ломаче још диме. И тада, нечујно, поново долази Он. Не проповиједа, не подиже глас; само пролази кроз народ — и народ Га препознаје. Дотиче једног слијепца и он прогледа; надноси се над мртвом дјевојчицом и подиже је. У том истом тренутку туда пролази стари кардинал, Велики инквизитор. Види. Схвата. И показује прстом: „Ухватите Га!“

Та сцена није моја, нити је, наравно, из Јеванђеља. Она је Достојевскога, из романа Браћа Карамазови — из оне чувене пете књиге у којој Иван своме брату Аљоши приповиједа повијест о „Великом инквизитору“. А зашто је помињем на самом почетку, прије него што уопште отворимо данашње Јеванђеље? Зато што је стари кардинал, као што ћете видјети, посљедњи и најопаснији међу свим злим виноградарима из приче. И обратите пажњу на иронију: ко у цијелој Севиљи са сигурношћу препознаје Христа? Не народ — народ само наслућује Ко је Он. Једини који је у то потпуно увјерен јесте човјек који ће Га спалити. Он није невјерник, видите. Он је најученији теолог у граду. И управо зато је најопаснији.

Увече силази у тамницу и затворенику излаже своје разлоге — хладнокрвно, поступно, без и најмањег трага мржње: „Ти си човјеку даровао слободу, а слобода га мучи. Ми смо му је одузели и дали му спокојство. Виноград сада ради као сат — без Тебе. Немој поново долазити да нам га квариш.“ А Христос? Не одговара ниједном ријечју. Цјелива га и одлази.

Отворимо сада јеванђелски текст. Почећу од једне ријечи преко које сви ми, из године у годину, прелазимо не обраћајући пажњу. Домаћин је засадио виноград, оградио га, ископао у њему пивницу и саградио кулу — учинио је све, ништа није изоставио — а затим, каже Јеванђеље, „отиде у туђину“. Отишао је. Ми се увијек заустављамо на проливеној крви, а превиђамо одлазак. Па ипак, управо одатле све почиње.

Јер шта, заправо, значи то што Бог одлази? Не значи да је равнодушан, нити да нас напушта. Значи да нам оставља простор. Размислите: Он је једини Цар који не поставља стражаре да Га чувају. Намјерно се повлачи како би наша послушност била плод љубави, а не страха. Јер Бог који би стајао над нама са палицом у руци свакако би имао бољу бербу — али би имао робове. Он је изабрао да ризикује како би имао синове. Одлазак је, дакле, предукус оне љубави која се никада не намеће — љубави која ће достићи своју пуноћу када сам Син „себе унизи“.

Виноградари се, наравно, не упуштају у тако танана размишљања. Они праве једноставну рачуницу: Божју обзирност према њиховој слободи тумаче као одсуство, а одсуство као непостојање. „Кад се већ не види, онда и не постоји; а кад не постоји — све је наше.“ И овдје обратите пажњу: они нису атеисти. За то би била потребна извјесна храброст. Они су нешто много јефтиније — атеисти на дјелу. Побожно остављају Бога на небу, а земљом управљају као да Он никада неће сићи да прегледа пословне књиге.

Овдје је, међутим, потребан опрез, јер нису сви зли виноградари исти. Постоји грабљивац који из похлепе задржава плод за себе. Њега разумијемо; препознајемо га издалека. А постоји и онај други — управитељ. И управо зато што ужива веће поштовање, он је неупоредиво опаснији. Први краде; други „доводи ствари у ред“. Први руши храм; други чува кључеве, наплаћује улазнице и у једном тренутку заборавља Коме припада тај дом. Ето ко је Велики инквизитор. Он не убија Насљедника из користољубља, него из убјеђења. Искрено је увјерен да виноградом управља боље од његовог Власника. А што је најгоре? Можда је, када је ријеч о приносу, чак и у праву. Такав виноградар ријетко је безбожник. Најчешће је побожан, марљив и предан. А понекад носи и расу.

Зато се немојмо заваравати. Ова прича није огледало намијењено Јудејцима из првог вијека. Она је огледало за свакога ко у рукама држи кључеве. А болест је, у својој суштини, само једна и има своје име: мијешамо закупца са власником. Све нам је дато само на коришћење — вријеме, дарови, тијело, власт, имање, па и сама Црква — а ми журимо да на све то утиснемо своје име: „мој живот, моја права… “. Присвојне замјенице извезене на позајмљеним стварима. Од постанка свијета понавља се један исти покрет: Адам је пожелио мјесто Божје, а виноградари мјесто Власника. И једни и други пожељели су да учешће претворе у власништво.

А куда све то води? Прича то нимало не скрива: најприје претуку једног слугу, затим убијају друге, а на крају усмрћују Сина. Гријех никада не остаје тамо гдје је започео; он има сопствену логику — и она је неумољива. А како домаћин одговара? На најнеисплативији могући начин: не шаље војску — шаље свога Сина, ненаоружаног. Ниједан разуман власник не би тако поступио. Бог поступа. И убијају и Њега.

Овдје бисмо очекивали да се завјеса спусти. Па ипак, слиједи преокрет: „Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла.“ Камен који су одбацили као непотребан враћа се — не да им наплати закупнину, него да читаву грађевину одржи усправном. И управо се у тој слици крије одговор на сву нашу збрку: Власник се враћа не као онај који убира закупнину, него као закупац. „Настани се међу нама“ — разапео је шатор, унајмио собу усред сопственог винограда. Разумијете ли тај преокрет? Док се ми, закупци, представљамо као власници, Он, једини истински Власник, по сопственој вољи постаје закупац. То је Оваплоћење. И то је, ако хоћете, најистанчанија иронија у читавој историји.

И управо се овдје завршава данашње јеванђелско зачало. Свештеник затвара Јеванђеље, ми мирно остајемо на својим мјестима и Литургија се наставља. Али обратите пажњу: читање се завршава тачно један дах прије изрицања пресуде. Како нам то погодује.

Допустите ми да именујем оно што се управо догодило. У реторици постоји стилска фигура која се назива апосиопеза, односно прећуткивање: говор се прекида управо на мјесту на којем би требало изрећи оно најтеже, па тишина на крају има већу тежину него што би је имале саме ријечи. И ево парадокса који прожима читаво данашње Јеванђеље. Унутар приче Бог ћути једном тишином — одласком, одсуством Домаћина. А наше читање на ту тишину додаје и другу: прекида се и прећуткује најпресуднији стих. Двије тишине, дакле. И као што је прва обманула виноградаре, који су је протумачили као непостојање, тако и друга може обманути нас — допустити нам да одемо мислећи да смо јефтино прошли.

Послушајмо, дакле, стих који је изостављен: „Зато ће се од вас узети Царство Божје и даће се народу који доноси плодове његове“ (Мт 21, 43).

Вјековима овај стих читамо као вијест о другима — што је најпогодније тумачење икада смишљено: „Њима је Царство одузето, нама је дато — и све се добро завршило.“ Јован Златоуст, Архиепископ Цариграда,  међутим, одбија да нам пружи такву утјеху. Ријеч Господња, каже он, не суди народима према њиховој припадности, него према плодовима. „Даће се народу који доноси плодове“ — свакоме ко доноси плод, ма ко он био и какав год пасош носио. А посљедица се односи на нас, не на друге: чак ни само Царство није наша својина. И оно нам је дато на коришћење. И „узеће се“ — биће одузето — од свакога ко га грчевито стеже као својину, а никада га не претвара у истинско учешће и заједничарење. Мислили смо да прича пријети винограду неких других људи. Стих који смо прећутали хладно нам саопштава да пријетња виси над сваким ко у рукама држи кључеве. Дакле, над нама.

И то се непосредно односи на нас, јер и ми живимо у времену одласка. Господ се вазнио; налазимо се управо у раздобљу између Вазнесења и Другог доласка — у времену у којем, привидно, нико не прегледа књиге. И постоји само једно питање: како тумачимо ту тишину? Као допуштење да чинимо шта год пожелимо? Или као повјерење којим нас Бог удостојава?

Остаје још једно, посљедње разјашњење: шта је, заправо, тај „плод“? Немојмо се заваравати: то није грожђе. Домаћин није гладан и није прешао сав тај пут због једног сандука воћа. Плод смо ми. Он не тражи од нас да постанемо успјешнији управитељи; тражи да напокон престанемо да будемо управитељи и постанемо синови. И сав духовни живот садржан је у том једном једином преласку: од посједовања ка учествовању.

И завршимо тамо гдје смо започели. Велики инквизитор је рекао Христу: „Не долази више.“ Виноградари су рекли: „Хајде да Га убијемо.“ Двије различите реченице — а једна једина жеља: да Њега нема. Да нас напокон остави на миру са виноградом. А Црква? Посљедњим ријечима читавог Светог писма она изговара управо супротно: „Дођи, Господе Исусе!“ Ето гдје је, на крају, садржана сва разлика између злог и доброг виноградара — у те двије кратке ријечи: у томе да ли Власнику говоримо „не долази“ или „дођи“. А пошто виноград није наш, никада није био наш нити ће, слава Богу, икада постати наш, преостаје нам само једно — оно на шта никада нисмо хтјели да пристанемо: не да га опустошимо или отмемо, него да га наслиједимо.

Амин.

Извор: Anastasiosk

https://zurnal.me/ne-dolazi-ili-dodji/