„Житија Светих – делови које памтим…“ (I)

Када читамо Житија светих и дела Отаца, најживље и најдуже урезани у памћење нам остају делови који говоре о њиховој унутрашњој борби – тренуци када су њихова вера, храброст и оданост Богу бивају стављени на испит. Сличну појаву можемо да приметимо и у свакодневици – рецимо, када гледамо неки филм или серију, не памтимо толико спољашњу радњу колико нам остају урезани интензитет емоција, дилема и унутрашњих превирања ликова. Управо слични моменти у текстовима који описују њихове животе и подвиг откривају врлину светитеља, њихову способност да остану верни и доследни у тешким околностима и зато имају велику снагу и утицај на нас као читаоце али и њихову млађу браћу и сестре.

Зато сам желео да прикажем она места која су мени остала у снажном сећању, где се јасно види врлина и љубав коју су имали Светитељи, да су и они били људи као и ми, а не како их ми често несвесно приказујемо као неке надљуде, због чега лако одустајемо да на макар неки начин опонашамо неку од њихових врлина. 

Ови одломци из Житија и отачких књига показују да су они итекако имали своје дилеме, страховања и недоумице (као и ми сами), али да су, (користећи све оно што је доступно и нама – молитву, наду, искрено откривање себе и дубоко поверење у свог најрођенијег Оца небеског) остали верни Богу. Уверен сам да нам управо њихова људскост и чврста вера, показују да истинска светост не подразумева беспрекорно одсуство било какве сумње, страха, поколебансти, већ способност да у тешким тренуцима останемо верни Богу и себи, упркос свој унутрашњој бури која се у нама налази тада.

У мини избору који ћу објављивати у наредном периоду имаћете прилике да се можда и ближе упознате са светитељима за које већ знате, да их још више заволите и главно – да се уверите да је светост нешто што је блиско и доступно и нама самима. Јер све оно кроз шта ми сами пролазимо, прошли су и они пре нас. И постали блиски Богу.

Почињемо са одломком који показује саосећање светог Јована Дамаскина према човеку који је туговао због смрти брата, искрено кајање због показивања непослушности, одсуство било каквог самооправдања, огромно смирење и једноставност у жељи да исправи своје кршење завета послушности.

*

„Након извесног времена преставио се ка Господу један монах те лавре. Рођени брат његов, оставши сам после братовљеве смрти, плакаше неутешно за преминулим братом. Јован га много и дуго тешаше, али не могаше утешити неизмерно уцвељеног брата. Затим уцвељени брат са сузама поче молити Јована да му за утеху и олакшање у жалости напише неку умилну надгробну песму. Јован то одбијаше, бојећи се да не прекрши заповест свога старца, који му је заповедио да ништа не ради без његовог наређења. Но уцвељени брат не престајаше молити Јована, говорећи: Зашто се не смилујеш на моју ојађену душу и не даш ми макар мали лек у великим патњама срца мог? Да си лекар тела, а мене снашла нека телесна болест, и ја те замолио да ме лечиш, а ти, имајући могућности да ме лечиш, одбијеш да то учиниш, и ја умрем од те болести, зар ти не би одговарао Богу за мене, јер си ми могао помоћи а одбио си? Међутим сада, ја ево силно патим срцем и иштем од тебе малу помоћ, а ти ми је не даш. Но ако ја свиснем од жалости, зар нећеш страховито одговарати за мене Богу? Ако се пак бојиш заповести старчеве, онда ћу ја то што будеш написао сакрити код себе, да твој старац не би сазнао за то, нити чуо.
Привољен оваквим речима, блажени Јован најзад написа следеће надгробне тропаре: „Која то сладост живота остаје недирнута тугом?“… „Таштина је све људско што после смрти не остаје“… „Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела!“… и остале, које Црква и данас пева на опелу покојника.
Једном када старац оде некуда из келије, Јован седећи унутра певаше састављене тропаре. Кроз неко време старац се врати, и приближујући се келији он чу Јована где пева. Хитно ушавши у келију, он стаде с гњевом говорити Јовану: Што си тако брзо заборавио своја обећања, и уместо да плачеш, ти се радујеш и веселиш певушећи некакве песме? – Јован му исприча разлог свога певања, и објашњавајући да је сузама брата био приморан написати песме, стаде молити опроштај од старца павши ничице на земљу. Међутим старац, неумољив као неки тврд камен, тог часа одлучи блаженога од свога сажића, и изгна из келије.
Изгнан, Јован се опомену Адамовог изгнања из раја, које га снађе због непослушности, и ридаше пред келијом старца, као некада Адам пред вратима раја. Затим оде он к другим старцима, за које знађаше да су изврсни у врлинама, и молећи их да отиду к његовом старцу и умоле га да му опрости сагрешење. Они одоше и молише старца да опрости своме ученику и прими га у своју келију; али старац остаде неумољив. Један од отаца рече старцу: Дај епитимију сагрешившем ученику, али га не одлучи од сажића с тобом. – Старац одговори: Ево, дајем му ову епитимију: ако хоће да добије опроштај за своју непослушност, нека рукама својим очисти нужнике свих келија и опере сва смрадна места у свој лаври.
Чувши такве речи, оци се постидеше, и збуњени одоше, чудећи се жестокој и несавитљивој нарави старчевој. А Јован, предусревши их и по обичају поклонивши им се, питаше их шта им је рекао његов отац. Они му испричаше о суровости старчевој, али му не смејаху казати шта старац предложи као епитимију; беше их стид говорити о тако стидним наређењима старчевим.

извор

Међутим Јован их од свег срца мољаше да му кажу шта му је наложио отац. А кад му они најзад казаше, он се, преко њиховог очекивања, обрадова, и с радошћу прими наложену му епитимију. И спремивши одмах судове и оруђа за чишћење, он поче с усрћем извршивати наређење, дотичући се нечистоте оним рукама које је раније мазао разним мирисима, и прљајући изметом ону десницу која је чудесно била исцељена од Пречисте Богородице. О, дубоког смирења необичнога мужа и истинитог послушника!
Међутим старац, видевши такво смирење Јованово, милина му обузе душу, и потрчавши загрли га, и целиваше му главу, рамена и руке, говорећи: „О, каквог страдалца за Христа ја родих! О, заиста је ово истински син блажене послушности“! – А Јован, стидећи се старчевих речи, паде ничице на земљу пред њим као пред Богом и, не превазносећи се због похвалних речи старчевих него се још више смиравајући, мољаше га са сузама да му опрости сагрешење његово. Узевши Јована за руку, старац га уведе у своју келију. Томе се Јован толико обрадова, као да је поново враћен у рај; и живљаше са старцем у ранијој слози.

Након мало времена Владатељка света Пречиста и Преблагословена Дјева, јави се старцу у ноћном виђењу, и рече: Зашто си затворио извор који може точити из себе слатку и изобилну воду?…“[1]

[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-13/5/