Ђакон Павле Љешковић: Путовање

У периоду од децембра мјесеца па до краја Великог поста, након што бих завршио са наставом у богословији и кренуо према аутобуској станици, готово сваки пут бих угледао увијек исту особу како сједи на клупи, која се налази тачно преко пута станице. Била је то жена у седамдесетим годинама, просиједе косе и сувоњавих, упалих образа.

Зависно од временских прилика, некада би сједјела на клупи , док би по кишовитом времену крај исте стајала испод раширененог повеликог, жутог кишобрана. Но, увијек би гледала у правцу станице, пажљиво осматрајући сваког путника, баш као и сваки аутобус или минибус који би ушао у станицу. Такође, на њеном се лицу све вријеме могао јасно видјети широк осмјех. Чинило се да је знала за сваког од редовних путника гдје и којим од аутобуса иде , те у којем временском интервалу. У почетку сам се чудио њеној необичној дневној рутини, да би се временом навикао на њу, попут, претпостављам, других редовних путника на станици.

Последњи пут сам је угледао на Велику Суботу. Међутим, тог јутра није гледала у правцу аутобуске станице, већ је посматрала мене како журим да на вријеме стигнем на свој превоз. Тек кад сам стигао до њене клупе, схватио сам да је, заправо, мене и чекала! Устала је и по први пут ми се обратила следећим ријечима: “ Знате ли да је човјеков живот ништа друго до једно велико путовање? Од свог рођења па све до смрти, човјек путује, а да ни сам често тога није свјестан. Крајем прошле године сам отишла на рутински преглед ко љекара. Рекао ми је да је то што у мени расте малигно, те да лијечење неће дати неке велике резултате.

Мојима нисам још увијек ништа рекла. Не желим да се дјеца и унучад сјекирају због мене. Чудно је како не осјећам никакву бол. Једино што ме по више пута дневно ухвати нека малаксалост, после које је потребно да прође по неколико минута да бих се повратила у нормално стање“. Након тих ријечи је дубоко уздахнула, поћутала неколико тренутака и рекла следеће: “ Ето, као што видите, аутобус мог живота се приближава својој коначној станици! Молим Вас , помолите се за мене да што лакше пребродим последње километре мог животног путовања!

Знате, ја чврсто вјерујем у Исуса Христа“ ! Након тога је дрхтавом руком извадила и дала ми листицу на којој је било написано њено име за помињање. Посавјетовао сам је да се обавезно обрати свештенику ради исповијести и причешћа. Рекла ми је да ће послушати савјет , након чега се поздравила са мном, окренула и отишла.

Док сам сам се возио аутобусом према Будви, размишљао сам о њеним ријечима : “ Чврсто вјерујем у Исуса Христа „! На први поглед, те ријечи изгледају као најкраће вјероисповиједање. Међутим, када човјек о њима дубље размисли , схвата да оне садрже у себи све што је потребно за спасење! У многоме су те ријечи сличне са оним које је изговорио Етиопљанин Филипу за вријеме свог обраћења и крштења, а које гласе: “ Вјерујем да је Исус Христос Син Божији“ (Дап.8,37).

Са таквим вјероисповједањем у срцу човјековом је свако животно путовање смислено и при свакој препреци и искушењу, Господ ће даровати утјеху и смирење.

(Аутор је професор Цетињске богословије и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

svetigora.com