Цркве Ружица и Света Петка у Београду

Током свих ових догађања не само да су ишчезле старије урбане структуре града, већ је у доброј мери измењен и рељеф на простору где се некада налазио утврђени средњовековни град. Током 15. века, у доба владавине Деспота Стефана Лазаревића, све до турског освајања 1521. године, у Доњем граду су се налазиле све најзначајније институције. Биограф Деспота Стефана нам оставља драгоцена сведочанства о сакралним здањима тог периода у свом опису Београда, где по први пут помиње цркву Успења Богородице као катедрални храм митрополита београдског. Он помиње да се црква налазила у саставу истоименог манастира.

Из једног каснијег извора, писма београдског митрополита Теофана руском великом кнезу Василију 1509. године, сазнајемо да је у овој цркви, поред других реликвија, чувана и чудотворна икона Богородице коју је према легенди радио Св. Лука, мошти царице Теофане и мошти Св. Петке. Због оскудних историјских података тешко је утврдити да ли је митрополитска црква одмах након турског заузимања града, исто као и остале главне градске цркве, претворена у џамију. Међу истраживачима преовладава мишљење да јесте. Захваљујући тој чињеници остала је, заједно са црквом фрањевачкиг самостана, поштеђења рушења све до краја 17. и првих деценија 18. века.

Касније изграђена црква Ружица смештена је у предграђу Београда, испод Зиндан капије. Ко је и када саградио ову цркву посвећену Пресветој Богородици, попут првобитне цркве порушене у турско доба, није нам сасвим познато. Извесно је то да је ово најстарија београдска црква. Из сачуваног документа из тог периода сазнајемо да је свега пет дана по ослобађању града од Турака већ постојао Одбор за обнову Ружице. Радови на обнови су се одвијали убрзано, тако да је црква већ после десет мецеси освештана. После освећења у њој су почела да се врше богослужења.

Народно предање сведочи да се Ружица налазила на истом месту где је и данас, јер је народ поштовао извор Св. Петке, између осталог, зато што је његова вода пролазила испод темеља храма цркве посвећене Пресветој Богородици. Верује се да су сестре Ружица, Марица и Цвета на простору београдске тврђаве подигле по једну цркву као своју задужбину које су биле прозване по њиховим именима. У једној старој народној песми се помиње црква под овим именом на Београдској тврђави.

Црква је страдала током Првог светског рата, а поново је обновљена и освећена 11. октобра 1925. године. За успомену на обнову цркве из ове године, десно од улазних врата је постављена спомен плоча на којој је записано: „За време светског рата 1914-1918. од стране аустроугарске и немачке војске опљачкан и порушен је овај свети храм војнички. Под Владом Њ. В. Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Александра И, управом првог српског Патријарха Димитрија... обновљен је храм Божији“. Приликом ове обнове израђене су и две статуе које су постављене на улазу у цркву, од којих једна представља копљаника цара Душана, а друга пешака из Балканских ратова. Од ратног материјала израђена су три полијелеја, чираци за свеће и вазе за цвеће од топовских чаура. У цркву долази, уз посредовање војног свештеника, духовника цркве Ружице, и шест икона из логора Надор у Африци. Само су две очуване. Вршени су радови и након Другог светског рата. Том приликом је подигнута капија код олтара и продужен је и саниран водовод до Испоснице Св. Петке. Највећи радови вршени су током 1937. године када је саграђена данашња капела Свете Петке, трем уз капелу и црквени дом који је приликом бомбардовања 1944. године био разорен.

Црква Ружица је од 31. маја 1965. стављена под заштиту државе.

Богат коностас Ружице осликао је свештеномученик Рафаило Момчиловић, који је урадио иконостасе манастира Раковице и цркве у Горњем Ковиљу. Ликовно образовање је стицао у Београду, Москви и Италији и током 40 година професионалног бављења сликарством насликао је, поред поменутих иконостаса, и велики број појединачних икона. Иконе иконостаса Ружице је сликао уљем на шперплочи, по скицама епископа Иринеја Ђурића.

Преграду иконостаса са плитким дуборезом у позлати радио је столар Коста Тодоровић. Пројектована је са намером да следи национални стил опонашајући иконостасе моравског стила. Преграде су у рељефима преплета и розета у којима се осећа тенденција да олтарска преграда подсети на зидане мермерне преграде у појединим нашим црквама. Отвор олтарске преграде испуњава пет делова иконостаса, а по вертикали лево и десно су избачена слободна крила иконостаса, тако да има укупно седам делова.

Цркву је живописао познати академски сликар Андреј Биценко. Нажалост, услед влаге, живопис је у великој мери оштећен. Основна одлика стваралаштва овог руског емигранта који се школовао у Кијеву, а између два рата живео и радио у Београду, је спајање традиционалне шеме црквеног сликарства и елемената савремене реалистичне уметности. Карактеристично за живопис ове цркве је то да на њему налазимо известан број наших савременика. Наиме, целу западну страну црквене лађе покрива композиција на којој је представљена Христова Беседа на гори где међу случаоцима налазимо: војног свештеника Петра Трбојевића и Краља Александра И Карађорђевича, а на северној страни Краља Петра И и руског Цара Николаја ИИ Романова.

Капела Свете Петке

Капела Свете Петке подигута је у периоду када, на молбу кнегиње Милице Султану да их преузме, мошти ове светитељке долазе у Београд. Део моштију бива смештен 1417. године у капелу коју је подигао неки београдски великодостојник у Доњем граду. Након коначног турског освајања Београда 1521. године, мошти заједно са великим делом становништва одлазе у Цариград где почивају до 1641. године када их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква Ружица чува једну частицу моштију Св. Петке.

Није нам сасвим познато да ли је ова првобитна капела била саграђена у близини извора, попут данашње. Извор помиње 1658. године Француз Килке у свом опису Београдске тврђаве. Иначе, сматра се чудотворним и тече вековима. Једном је пресахнуо, приликом повлачења војске из отаџбине 1915. године, међутим, поново је потекао 1918. године на Светог Онисима од када се овај празник у храму служи Лутургија и врши освећење воде.

Та првобитна капела је била земуница у коју се улазило низ степенице, а један мали ходник водио је до извора. Због лошег стања у коме се налазила, на иницијативу Патријарха Варнаве изграђена је и освећена данашња капела на дан Св. Петке 1937. године. Приликом копања темеља пронађени су остаци неког ранијег храма и ископане су бројне кости војника погинулих у одбрани Београда 1914-1915. године. Пренете су у посебно изграђену костурницу у бедему испод Јакшићеве куле.

Капела је двапут живописана. Први живопис који је радио академски сликар Владимир Предајевић је пропао због слабог квалитета материјала због чега је други пут одабран мозаик као трајнија варијанта. Урадио га је београдски сликар Ђуро Радловић у периоду од 1975. до 1982. године, а осветио га је патријарх Герман 27. фебруара 1983. године. На западном зиду капеле приказано је опредељење Светог кнеза Лазара за Царство Небеско. Ту се налазе Царица Милица, Свети Стефан, као и Београд са небесним покровитељима Светим Симеоном и Светим Савом. Налазимо и конпозиције Свете Тројице, Благовести, Рођење, Преображење, Васкрсење Христово. Тематика живописа јужног зида капеле повезује извор Свете Петке и бању Витезди. Даље налазимо и Свету Петку у чијој позадини се види и ова капела, тврђава и црква Ружица, као и монументални лик Пресвете Богородице и Христов „нерукотворени образ“ отиснут на убрусу. Важно је истаћи и то да живопис капеле изражава стремљење од земље ка небу - доња зона представља земљу, средња појаву Бога у свету и историју нашег спасења, а трећа дочарава славу Царства Небеског.

У комплексу капеле Свете Петке налази се и крстионица Свете Петке изграђена 2004. године, новоизграђени парохијски дом са трпезаријом и библиотеком, капела за паљење свећа и црквена продавница.

С обзиром на то да је култ Свете Петке посебно развијен у нашем народу, мноштво света свакодневно посећује ову светињу, посебно петком када се у Ружици служи Литургија са читањем канона Св. Петки и целивањем светих моштију, а поподне се у капели служи вечерње са читањем канона када се поново износе мошти.

Извор: Православље

• Вера
  

|