У сјећање на Бојана Раданова (1988-2009)

Бојан Раданов је рођен 29.05.1988. године у Сплиту, у Хрватској. Ратна бура деведесетих година двадесетог вијека односи му оца, а њега принуђује да са мајком и сестром избјегне у Србију, носећи као једино сјећање из мучног дјетињства зграде међу којима је одрастао и дане када га је отац учио да плива. У једанаестој години живота остаје без мајке, те сиротиште ненадано и невољно постаје његов нови дом. Али не задуго, јер у осамнаестој години постаје бескућник београдских сокака, коме су контејнери једина трпеза а свако напуштено и запуштено мјесто његова пуста кућа. Носећи премного болова, ожиљака и рана на срцу и на кожи, умире 11.06.2009. године у својој двадесет првој години живота од узимања превелике дозе хероина, претходно годинама умирући од подношења превелике дозе мучеништва.
Заиста, није ли његов живот био право мучеништво и није ли и он један од премногих који су се својим страдањима и својим боловима уподобили Христу Господу, који је сам за себе рекао да и лисице имају јаме и птице небеске гнијезда, а да Он сам нема гдје главу заклонити (в. Мт 8, 20)? И како да буде иједан од њих заборављен од Бога, када је и сам Бог попут њих био одбачен и презрен од свих, и када је сам Бог рекао онима који Га љубе: ''Гдје сам ја, ондје ће и слуга мој бити'' (Јн 12, 26). Што ће рећи: ако си ти Мој, страдаћеш са Мном, распеће те са Мном и васкрснућеш са Мном и са Мном ћеш живјети у вијекове, јер сада имаш жалости, али ћу те опет видјети, и радоваће се срце твоје, и радост твоју нико неће одузети од тебе (уп. Јн 16, 22).
Тако, нису бескућници они који су на улици без дома, без икакве сигурности и будућности, него ми који мислимо да имамо дом и који своју људскост и свој образ темељимо на осуди и презиру према свима онима који немају свој кров. Они су наша огледала, они нас свакодневно разобличавају откривајући тако стварну слику о нама, насупрот оној лажној за коју се ми боримо. А све то чине еда би нас некако научили да волимо, да волимо и поштујемо свакога човјека као најузвишеније створење Божије, као круну Божијег творачког дјела и као цара васколике творевине Божије. И још, да би нас научили да смо и ми тај човјек који пати и страда и који има потребу да буде вољен, нарочито у овом времену бетона и електрона које је човјека потпуно окаменило и роботизовало. На крају крајева, свако од нас јесте потенцијални бескућник, и не морамо да залазимо у историју да бисмо се у то увјерили, јер ево, свједоци смо нашег трагичног времена у коме су се милиони распамећених, преплашених и сиротих људи, жена и дјеце разбјежали свуда по свијету пред страхотом ратова, принуђени тако да напуштају своје разрушене домове по Африци и Сирији, и широм земље, и да бјеже гдје год – да бјежи, авај, човјек од човјека ка човјеку, еда би нашао уточиште и мало мира на овој унесрећеној планети.
Када све то видимо и када све то сагледамо, схватамо да је постојање свакога од нас потпуно неизвјесно, ма ко ми тренутно били и ма шта имали. Једино што је заиста извјесно и утјешно у овом претужном свијету, претужном и болном у свим временима, јесте љубав. И то не нека безлична и апстрактна љубав већ Христос Господ, који је једина истинска и насушна љубав. Он који је и дошао у овај свијет да би нам објавио своју љубав, који је постао човјек и кога је човјек приковао на крст, да би умро и васкрсао и све нас привукао себи (в. Јн 12, 32), и да бисмо живјели са Њим у вјечној заједници љубави.
Нека би зато васкрсли Господ, као једини човјекољубац и једини животодавац, и све нас пригрлио у свој бесмртни и нераздјељиви загрљај своје неизрециве љубави, заједно са Бојаном и свим осталим мученицима и бескућницима својим, и сваким човјеком који је жедан и гладан љубави Његове.

Лазар Ђачић

Извор: ''Логос'' 2015., часопис студената ПБФ