Улога жене и мајке ће остати увек незаменљива, јединствена...

О мајци као стубу у свакој породици
Мајка је стуб у нашој породици, с обзиром на васпитање деце где мајка још увек највише времена проводи са њима. Мада и улога мужа постаје све већа и важнија него некада.
Данас и муж учествује у кући заједно са женом око кућних обавеза и деце, што раније није био случај. Раније су се послови строго делили на мушке и женске и сматрало се да мужу никако не приличи да рецимо опере судове или да повије дете. То није било добро у тим ранијим временима, да признамо сада са закашњењем. У том смислу муж треба да
преузме један део одговорности и послова које је некада искључиво имала жена. Наравно остаће увек улога жене и мајке незаменљива, јединствена.
О почетку васпитања деце
Васпитање почиње још пре рођења. Када се дете роди васпитање се одмах наставља, не неким свесним утицајем, већ дете упија по аутоматизму атмосферу породичног дома.
Оно што родитељи мисле и говоре, како се понашају једни према другом, нема никакве сумње да утиче на дете још од првих дана живота.
О односу родитеља према деци
Настали су тако нови обичаји, нови начини живота понашања, моде, музике и ту се православни родитељи налазе на великој муци, како да они деци нешто препоруче када
наиђу на одговор деце: „Како да будем другачији од свих, изузетак“. Наравно што се тиче тих излазака, млади рецимо сада крећу у те проводе и на журке, како то они зову
садашње забаве, у време када смо ми морали да се враћамо кућама. До 22–23 сата ми смо морали обавезно бити у кући. Шта сада да се ради? По мом мишљењу данашњи православни родитељи треба да направе компромис, али не када су у питању основне, духовне религијске теме и схватања, већ компромисе у стварима који нису толико битни и који су подложни променама. На пример у погледу музичког укуса и склоности ка одевању, и у погледу сатнице када се излази у град. Ту родитељи да буду разумно, разборито попустљиви, ту да направе компромис, а да се труде свим силама на све добре начине да деци усаде хришћанска православна схватања живота и света, посебно морална схватања. Да она буду у реду, да им она омиле, да то прихвате свим срцем па
макар излазили касно увече у град и слично.
О претераној бризи за децу
Како превазићи страх и бригу за децу? По оној народној Сву бригу пребацити на Господа. Бити отац и мајка је велико задовољство, част и радост. А уз молитву сваку родитељску бригу Господ ће окренути на радост. И Свети Сава нас томе учи и у својој архиепископској беседи каже: „Прво вac молим да положите сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вepe.“
О различитом приступу родитеља васпитању деце
Када су родитељи различити: један верујући, црквен, а други супротно од тога, тада би требало урадити следеће. Да овај родитељ који је у бољој позицији, коју ми оцењујемо
као бољу, претходно са супружником разјасни ситуацију и да обоје формирају мишљење које је најбоље за дете. Ма колико ми били добро информисани и начитани и себе сматрали педагозима, заиста без Божије помоћи ништа неће бити. Они који се усрдно Богу моле за своју децу, па макар не знали ни за какве педагошке вештине, имају децу која су срећна и Богом благословена. Ту нема никакве сумње. Мада, наравно, педагогија има свој смисао, значај и одређени домет и у то не треба сумњати, али пре свега је молитва Богу.
О деци у Цркви
Деца су украс свакога Божијег храма. Треба да се сетимо речи Господа нашег Исуса Христа из оне приче када су му деца прилазила, а ученици мало бранили јер су стварала
неред и гужву, а Господ их је упозорио: „Пустите децу да долазе к мени, таквих је Царство Божије.“ Деца у цркву треба да долазе. Нека деца су и живахна, али опет то мора имати
неку своју меру. Нека деца пре богослужења и протрче и прогаламе, али када почиње Света Литургија онда родитељи треба да смире децу. Ако у току Свете Литургије родитељи не могу да их смире, онда нека их изведу мало напоље, па онда нека их опет уведу у храм. Ипак, треба да буде ред, поредак и дисциплина за време богослужења, особито за време Свете Литургије. А овима којима то смета, потпуно их разумемо и могу указати родитељима (на немирну децу), али не некако љутито, већ благо да замоле родитеље да их примире. Па и што да не, ако треба да помогну родитељима, ако има више деце, да их они изведу напоље. Све се да то средити када има добре воље и љубави.
О посту и причешћивању мале деце
Ја сам свестан тога да све моје колеге, браћа свештеници, неће рећи исто што и ја кажем. Ту су постала мала размимоилажења која ће се верујем временом мало усагласити. Моје
уверење је следеће, тако и препоручујем. Мислим да мала деца могу и треба стално да се причешћују, сваком приликом, сваке недеље, а о посту код мале деце не може бити ни говора. Како деца да посте, када још не знају ни шта је пост. О посту им треба говорити тек у време када се види да би они нешто разумели макар на нивоу тог свог дечијег
узраста. И када почињу то треба да буде у најмањој могућој мери, јер било би по мом мишљењу погрешно да деца још у најранијем добу стекну неки утисак да је пост нешто тешко, непријатно, лишавање неке омиљене хране... А прави смисао не разумеју. Мислим да то не треба да се деси. Мишљења сам да све што је везано за Цркву, богослужења и живот у Цркви буде нешто што ће деци да остане као најлепша успомена, на дивне и радосне догађаје.
О пубертету
Стање пубертета је једно преломно доба. Период, у животу младих људи, врло буран. Многи родитељи су врло забринути и питају се шта то бива са њиховом децом, зашто
постају јогунасти, непослушни, зашто се непрекидно нешто буне и протестују. Прва моја реч коју упутим родитељима је: Не бојте се! Проћи ће. И заиста то пролази. Али док не прође треба бити стрпљив. А колико ће трајати зависи од личности детета. У том периоду треба бити врло обазрив и применити комбиноване методе, што ће рећи строгост са благошћу и попуштањем. Оне благе и попустљиве методе нека се односе на оно што није баш толико важно и битно, а строгост и енергичност и доследне мере задржати на оно што је важно и битно. Родитељи првенствено треба да се моле Богу да их Он просветли и научи да децу и у том добу на један добар и пригодан начин приволе да недеља пре подне буде безусловно одређена само за Свету Литургију а све остало у неко друго време. Наравно понекад, у тежим и изузетим случајевима и ту се може направити неки попуст. Али у принципу деца треба да буду тако научена и васпитана од најмлађих година
да су богослужења на првом месту и да је недеља резервисана за цркву. Није лако, вреди се потрудити и Бог ће помоћи.
Шта је још ту важно? Да родитељи буду толико мудри и ангажовани да по сваку цену сазнају и прате са ким им се дете дружи. Управо у добу пубертета за децу најчешће ауторитет буде неки другар из њихове средине који им импонује па оно што он ради сматрају да је уједно најбоље. Ту обично родитељи, учитељи, професори, свештеници некако губе, одлазе мало у позадину, док то друштво доминира и постаје ауторитет и они га следују. А то може бити нешто јако лоше. Благовремено обратити пажњу са ким се друже и ако родитељи могу треба да утичу да се деца друже са вршњацима који су познати по добру, а не по злу. Проблем озбиљан, али, као што рекох, уз Божију помоћ дâ се решити.