Укидање индивидуалности у свештенослужењу

Православно хришћанско служење – то није покушај да се умилостиви разгневљени Бог. То није дуг, чијим запостављањем ћемо да понесемо правну одговорност,  или стварање сцена и слика које нам помажу да то боље осетимо. То није сећање на древне историјске догађаје, које не смемо да заборавимо, то није покушај представљања некаквог предивног духовног света ради надахнућа, то није начин да дамо одмор својој души. Православно служење – то је стремљење к налажењу истинитог Бога Који се стално јавља у нашем свакодневном животу, улазак у ризнице Његове љубави, узвраћање изражавањем наше захвалности и љубави, придруживање Њему, Његовој радости и сили и, на крају, живот заједно с Њим.

У свештенослужењу нам се јавља Христос, прослављају се верници: „Када се Христос, наш Живот, јавио, и ви се јавите с Њим у слави“. Али шта то значи, јављање човека заједно с Христом? Овде се, очигледно, разматра есхатолошки смисао. Тада ће бити у потпуности јављена слава Бога, тада ће се прославити савршенство – Бог -  и тада ће се сваки човек јавити у слави.

Поред есхатолошког елемента, јављање човека заједно с Христом у слави, повезано је и с највишим циљем и предодређењем сваког од нас. На богослужењу, верници одлажу све своје бриге, одвајају се од земног, и на мистичан начин постају слични херувимима, сједињују се са Светим Духом, преживљавају последња времена. Свети Дух представља Бога у историји и Цркви, у Његовом вечном царству. Истовремено, он представља и сваког верника, тајну човека.

Служење је различито, зависно од молитве, од активности које се обављају у храму – не у соби у одређено време, не тада, када ми то желимо помоћу одређених фраза, не онако како ми то замишљамо. Служба може бити само општа и црквена. Човек не може служити сам у својој кући. Он Богу служи само заједно са својом браћом и браћом Христа, у храму – месту које му припада и које није намењено општем друштвеном коришћењу, већ на месту намењеном Богу. Окупљамо се у цркви с једним јединим циљем – да служимо заједно. Служење се не обавља ако нас је много, али смо разједињени. Богу не служи сваки човек одвојено, већ Црква као саборно јединство. Зато и Божанствена литургија преображава пространство у тачку, историју чини непрекидном и данас, истинском, сједињује све људе „и расејане по свету чини земљацима“.

На Божанственој литургији речи „све“, „свих“, „свакаквих“ се сусрећу скоро у свим молитвама: „Всје свјатије помјанувши“, то јест, ми се сећамо свих светих, не заборављајући ни једног. Помињући душе, ми такође, не искључујемо никог из своје молитве: „И всјех и всја“. На тај начин, свештенослужење се приноси свима заједно.  Зато Црква није локална и месна, већ саборна и свеопшта. Црква врши сваку литургију, концентришући у себе све храмове, све бескрвне жртве, које се приносе у целом свету, окупља „всјех и всја“ у једну јединствену, Богу угодну жртву. Та саборност изражава тајинство јединства.

Из ког посебног разлога се окупљамо заједно? Хајде да се сетимо нашег стварања. Када је Бог створио свет и Адама, Он је рекао: „Није добро да је човек сам“ и зато је решио да створи Еву. И од првих људи вуче порекло цео људски род, са свим благословима и недостацима, које је задобио после грехопада. „Није добро да је човек сам“. Егоизам – то није само жеља да се буде први. Још гора карактеристика егоизма је жеља човека да буде сам. И то је трагично. Навешћу пример који ће појаснити изречено. Често долазимо у цркву и, држећи у руци молитвеник, кријемо се у неком тамном углу. Не желимо да се бавимо ничим другим, и ако се неко поред нас покрене, бунимо се што нам смета да се сконцентришемо. Ако би наш циљ био концентрација пажње, онда би нам више одговарала келија. У храм долазимо ради општења. Живот једног човека се пресеца с животима других, он им отвара врата своје душе и они улазе у њу, носећи са собом Бога. Долазимо да бисмо се срели с другима, да бисмо се нашли на истом месту у исто време, да бисмо прослављали Бога у заједничком стајању пред Њим. Долазимо да бисмо разговарали са својом браћом, а не да наша глава била оптерећена усамљеним егоистичним мислима. Зато се Црква односи попустљиво према одређеном нереду, не обраћајући сувише пажње на неприличну буку, на природну бучност мале деце, на тешкоће које имају болесна лица, старци и психички нестабилне особе. Ипак, сви они носе свој велики удео у општењу богослужења. Храмови нису места где царује потпуна симетрија, ред и организованост. Напротив, устав, правила и упутства имају задатак да олакшају нашу комуникацију, како једних с другима, тако и с Богом. Из тог разлога, наше служење има карактер окупљања, и зове се Тајинством Причешћа, Телом Христовим, Црквом. Не можемо доћи до општења с Богом, ако не умемо да општимо међу собом. А да општимо с другима можемо само онда, када изађемо из своје „футроле“. Управо зато нас Црква и окупља заједно, да би свако заборавио на своју концентрацију, на сопствено „ја“.

На Божанствену литургију долазимо да бисмо нашли своје место у свештеним судовима, да се дотакнемо Христа, да будемо заједно са целим светом, са свом творевином, да опростимо својој сабраћи, да их осетимо делом своје ипостаси, свог тела и да схватимо да смо сви ми део Тела Христовог. Из тога се састоји наш живот и наша вера, који су уткани у наше свештенослужење. Када човек живи с радошћу општења с Христом, гледајући на то не као на лични, већ као на црквени догађај, када смо сви ми део вечног Тела Христовог, житељи Његовог Царства, причасници вечности, тада наше срце добија део од плода Тајинства. Помиловани, вољени, обједињени у Цркви, ми се преображавамо у Тајинство Божје и припремамо своју душу за прихватање Божанске радости.   Тада престајемо да будемо посматрачи и постајемо учесници свештенослужења.

митрополит Месогејски Николаос Хаџиниколау

извор