Судбина краљице Наталије Обреновић

Краљица Наталија била је за живота православка и римокатолкиња, а у царству небеском Исуса Христа почива као хришћанка. Да ли смо, ми Срби, спремни да то прихватимо?

Наталија Обреновић била је наша прва краљица после Косова, као што је био и њен супруг Милан, наш први краљ после Косова. Срби су се веома поносили овим краљевским паром, посебно њиховом лепотом. Падом династије (1903) обоје су предати забораву, освешталој српској бољци.
Годинама сам држао наставу студентима Филозофског факултета о династији Обреновић, писао о њој и био ангажован на неколико пројеката: на осмишљавању изложбе о Српској револуцији у Топчидеру; оснивању Музеја Другог српског устанка у Такову; преуређењу крипте у Цркви Светог Марка у Београду, где почивају краљ Александар, краљица Драга, кнез Милан и кнежевић Сергеј, син Наталије и Милана; пресељењу земних остатака војводе Милана Обреновића из Херештија у Брусницу и још на неколико других послова. Историографску каријеру завршавам писањем монографије о династији Обреновић.
Остала су неостварена два моја пројекта, давно покренута, и оба су у вези с краљицом Наталијом.
Краљица Наталија била је велики добротвор Универзитета у Београду. Она је, између осталог, подарила Универзитету имање свога сина краља Александра, тзв. Наталијино, на простору Мајданпека. Универзитет јој је узвратио уздарјем, поставио јој је бисту једног од наших познатих вајара у холу испред улаза у ректорову канцеларију. Комунисти су бисту избацили из Ректората (1944) и она се нашла у приватним рукама, где се и данас чува. Академик Дејан Медаковић подстакао ме је да убедим ректора да се биста откупи од приватног лица и постави где је била.
Сва три моја покушаја, код три различита ректора, завршила су се безуспешно. Загонетно је држање академика Медаковића, који ме је соколио у овом прегнућу, а избегавао да иде са мном или сам код ректора ради обављања овог посла. Претпостављам да је знао где се налaзи биста краљице Наталије, али је тајио и тајну дубоко скривао. Дужност Ректората била је да ову радњу обави са или без нашег подстицања.
Сви Карађорђевићи почивају на Опленцу, у Цркви Светог Ђорђа, свом задужбинском маузолеју. Посмртни остаци Обреновића расути су по Србији и Европи зато што њени владари нису успели да подигну цркву задужбину, а саградили су толико световних и сакралних објеката.
Почетком деведесетих година прошлог века покренуо сам акцију пресељења земних остатака Обреновића у Србију. Успели смо да пренесемо кости војводе Милана Обреновића из Херештија у Брусницу и положимо их поред његове супруге Стоје, брата Јакова и његове супруге Ђурђије. Остао је гроб његовог сина, Христифора, у Петрограду, где је учио војну школу и млад умро.
Две српске владарке још увек почивају у иностранству: кнегиња Јулија у Бечу (умрла 1919) и краљица Наталија у Лардију, Француска (умрла 1941). Јулијине посмртне остатке није могуће пренети у Србију зато што се приликом удаје није одрекла римокатоличанства и, што се, после развода од кнеза Михаила преудала за грофа Карла Аренберга.
Проблем с краљицом Наталијом је нешто другачији од случаја кнегиње Јулије. После развода брака с краљем Миланом и протеривања из Србије, настанила се у Бијарицу, познатом летовалишту на атлантској обали Француске. Живела је повучено и одржавала присније односе само с једном шпанском породицом и својим српским дворским дамама. У рибарској варошици Брек-Сир-Меру, разочарана у сина, краља Александра, Србију и Србе, године 1902, марта месеца, преверила је у римокатоличанство. Није се преудала, као Јулија, те је последње године живота провела у самостану Сен Дени, покрај Париза. Сахрањена је у Лардију, малом градићу јужно од француске престонице.
Римски папа је сва њена документа пренео у Ватикан, и она се чувају у тамошњем архиву. Без сумње, најважнији краљичин докуменат јесу њени тзв. интимни мемоари у којима је описала напуштање православља и прелазак у римокатоличанство. Моји напори да до њих дођем, посредством двојице наших амбасадора у Ватикану и радом у архиву једне моје колегинице, нису остварени.
Поред оригинала њених интимних мемоара постојао је и препис, који се налазио код њене дворске даме Фиделије Цукић (такође прешле у римокатоличанство када и краљица). Фиделија је живела, после смрти краљице, у једном самостану на Aзурној обали. Ангажовао сам једног свог пријатеља из Париза да је посети и ако може да добије препис краљичиних интимних мемоара. Он је успео да је пронађе и с њом поразговара, а она му је саопштила да их је, неколико дана раније, предала двема особама, чија имена није хтела да саопшти. Није се изјаснила да ли их је продала или поклонила.
За понтификата патријарха Павла покренуо сам у Патријаршији питање премештања земних остатака прве српске краљице после Косова, и писмено и усмено. Са покојним шумадијским владиком Савом водио сам посебне разговоре о томе. Нисам наишао на разумевање, будући да су постојале и да постоје извесне препреке, које наша православна црква не може да преброди и нађе решење.
Краљица је била од 1902. године римокатоликиња, и то отвара безброј проблема. Да ли ће се обред преношења земних остатака обавити по правилима римокатоличке цркве? Пошто је реч о владарки, на којем нивоу ће се обавити пренос њених костију? Ко ће од свештенства, и на који начин, саслуживати у преносној погребној церемонији?
Најспорније је где ће бити сахрањена? Природно би било да се њени земни остаци положе у манастиру Крушедолу, поред краља Милана и кнегиње Љубице, иако је манастир православан. Био би то пожељан и достојанствен екуменски чин. Неувиђавно би било да се сахрани на неком од београдских или милановачких гробаља.
Решење би могло и морало да се нађе, јер смо зашли у 21. век, толико далеко од прохујалих верских ратова. Васељенство би могло да започне на нашим просторима овим чином. Договором двеју цркава, без журбе, без наметања догматских и осталих супротстављених препрека, и с љубављу с којом је волела своју прву отаџбину – Русију, другу отаџбину – Србију, и трећу отаџбину – Француску.
Краљица Наталија била је за живота православка и римокатоликиња, а у царству небеском Исуса Христа почива као хришћанка. Да ли смо, ми Срби, спремни да то прихватимо?