Mного људи има тешкоћу да схвати зашто је уопште потребно да особа ради на себи. Када кажем „рад на себи“ не мислим на конкретно испуњавање јеванђелских заповести које спадају у духовни живот. Не, мислим пре свега на душевни (психолошки) рад, на рад који се тиче наших образаца понашања, наших уверења, свега оно што управља нама у свакодневном животу, а што има корене у нашој прошлости. Зашто би се неко бавио тиме, ако се о томе не говори у Светом Писму, као што се говори јасно и конкретно о молитви, посту, милостињи, изучавању вере, итд.?
Постоји пар разлога, један од њих има итекако везе и са нашим духовним животом.
Први разлог: да би нам живот овде на земљи био више испуњен душевним миром, лакоћом, радошћу (на шта нас позива апостол Павле). Када кажем радост, мислим заиста на искрено осећање радости, а не на оно што се очекује од нас јер ето, ми смо хришћани, знамо да би требало да се радујемо. Па се онда трудимо да радосно честитамо једни другима празнике, иако унутар себе уопште не осећамо радост, ако ћемо искрено.
Затим, да бисмо у себи пронашли и изменили сва она уверења о животу која су погрешна и која нам доносе страдање. Неко би могао да помисли: „Чекај, зар не треба да страдамо овде, да бисмо се наслађивали у вечности?“ Ради се о томе да нису сва страдања са смислом и не доносе сва страдања духовну корист. Ако неко страда зато што је са „мајчиним млеком“ усвојио уверење да не вреди ништа, да је глуп, да му ништа не полази за руком, да је „баксуз“, да није достојан нечије пажње и љубави, одговорите и сами искрено – какве везе то има са Господом и Јеванђељем?
Други разлог: овакав рад нам је потребан и због нама блиских и драгих особа (ко је родитељ, ради своје деце пре свега), да бисмо њима олакшали и улепшали живот. Какве везе има душевни, психолошки рад на себи са децом? Ако ми не радимо на својим немоћима, комплексима и неурозама, наша деца ће непогрешиво све то преузети од нас. Само наша искрена промена може да узрокује и промену њиховог понашања. Наша деца су попут сунђера, упијају од нас све, како се осећамо, како размишљамо, доживљавамо овај свет и себе у њему… Не морамо чак ништа ни да им говоримо.
А шта тек са свим оним стварима које им говоримо, које нисмо ни промислили, већ их често понављамо по аутоматизму јер смо то слушали од наших родитеља, без да се запитамо да ли је то исправно, да ли је заиста тако? Рецимо:
„Немој да се смејеш, после ћеш плакати“.
„Када је нешто лепо, неће дуго да траје“.
„Немој да се љутиш, то је ружно понашање“.
„Немој да плачеш, није то ништа“.
„Дечаци не плачу“.
„Ти никада ништа не можеш да урадиш како треба“.
„Не иди сам, нешто ће ти се десити“.
„Немој да трчиш, повредићеш се“.
„Само ако се намучиш, значи да вредиш“.
„Не знаш ти то, пусти мене“.
„Мораш да будеш добар, иначе те нико неће волети“.
„Све сам жртвовала због тебе“.
О оваквим погрешним и лажним уверењима која непромишљено преносимо својој деци, а која затим живе у складу са њима, може да се напише цео текст. Било ми је важно да наведем неке примере да схватите колико је и из овог угла важан рад на себи, препознавање свега онога што наноси бол како нама, тако и нашим најближим особама.
Без озбиљног рада на себи, без истинског задовољења наших потреба за прихватањем, љубављу, пажњом које нисмо добили у детињству, ми нећемо бити у стању да на прави начин све ово што је нама остало незадовољено, испунимо нашој деци. Оно што сами немамо у искуству, врло тешко можемо да пренесемо деци. Просто ћемо живети према обрасцима из детињства, на ауто-пилоту што се каже…
Зато је квалитетан и дубоки психотерапијски рад толико важан и користан. Квалитетан психолошки рад нам даје прилику да препознамо и суочимо се са старим болом уместо да се кријемо од њега, да пронађемо прави начин за нас да га решимо, да откријемо ко смо заправо ми заиста, где је наше право „ја“? И све ово итекако има везе са трећим разлогом.
Трећи разлог (онај који је у вези са нашом вером): да бисмо имали шансу да заиста схватимо суштину наше вере. Да погледамо на Бога и себе реално. Да скинемо наочаре које су нам ставили у детињству и кроз које гледамо на свет, (и на веру између осталог). Суштина је да психолошке блокаде које постоје у нама веома отежавају контакт са собом и са Богом. Спречавају нас да видимо Бога какав Он јесте заиста, да престанемо да на Њега (можда и несвесно) преносимо наша (често горка) искуства са нашим родитељима. Оно што радимо, врло лако може да буде мотивисано погрешним уверењима. Бог не одбацује наш труд и жртву, али би се више радовао када бисмо и ми сами могли да реално видимо себе, да збацимо сав тај терет који носимо из детињства.
Јако је тужна чињеница што неки верујући људи уместо да ово препознају (или обрате пажњу ако негде прочитају о томе или им неко скрене пажњу) и реше да ступе у битку ради свог правог „ја“, ради истинског односа са Богом и собом, да истрају у томе (иако све делује страшно и као немогућа мисија) – одлучују се за „лакши“ корак. Раде нешто што им веома брзо и лако доноси „резултате“. О чему се овде ради? Зашто кажем „лакши“? Зато што у поређењу са искреним, напорним (и некада врло болним) трудом који захтева озбиљан рад на себи, ово што ћете прочитати у наставку заиста делује као „дечија песмица“.
Ево како православни психолог Наталија Скуратовскаја пише о том „лакшем“ кораку због кога људи настављају да страдају, иако им се чини да је све у реду:
„Због механизама психолошких одбрана (потискивања, отпора и сл.) човеку може бити тешко да види истину о самом себи. У таквом случају људи често прибегавају замени појмова, када користе изабране и важне речи из друштвено прихваћеног дискурса. То се често дешава и са верујућима, када се психолошки проблем „чудесним начином“ претвара у хришћанску врлину (на пример, ниско самопоштовање се доживљава као показатељ хришћанског смирења). Због богатог и разноврсног црквеног наслеђа и особине наше свести да бира, човеку са недостатком самопоштовања прилично је лако да се фокусира на оне ауторитетне духовне текстове у којима се о човеку говори као о ништавилу и станишту греха. Такво виђење се лако усваја, јер одговара унутрашњем осећају.
О овој замени и њеним последицама за верујуће људе, свештеник Павле Великанoв пише следеће: „Нажалост, када су у питању верујући, овакво вредносно мишљење, где је лествица идеала постављена изузетно високо, а самопоштовање, сходно томе, веома ниско, лако долази до тога да човек своје неуротично стање протумачи као врлину смирења — коју треба неговати и даље развијати. Најјасније се то испољава у ‘смиреном’ и ‘капитулираном’ типу неуроза. Без разумевања да се ради о неуротичном комплексу, а не о смирењу као једној од најважнијих хришћанских врлина, прогноза душевног стања таквог човека биће неповољна. У својим крајњим облицима ова ‘замена’ може довести до самомучења, самомржње, па чак и до самоповређивања — при чему сам неуротик то доживљава као неку врсту ‘сведочанства’ да се налази ‘на првој линији’ борбе са ‘старим човеком’, да ‘подражава велике свете’, и да је зато ‘на правом путу’.“ Неуротична личност осећа потребу за таквим негативним односом према себи, који, парадоксално, испуњава исту психолошку функцију – да поправи однос према самом себи. Претходна душевна мучења и страдање почињу да се доживљавају узвишено, као нешто духовно. Обична неурозa постаје „подражавање светима““.[1]
И стварно, зар није „лакше“ да нашим психолошким проблемима и траумама просто дамо одговарајућу „православну“ терминологију, поткрепимо неким светоотачким цитатом и то је то?
Стварно, много је лакше, удобније и пријатније да се помоћу духовних мисли и цитата кријемо од сопственог бола. Имамо и изговор пред собом да то није суочавање са собом, већ „духовни живот“. Међутим, дубоко у себи знамо да нам је веома страшно да се суочимо и погледамо у себе, јер ко зна шта тамо можемо видети? Да ли ћемо успети да се суочимо са оним што носимо у себи, шта ако нас све оно што држимо у души не поклопи као огроман талас и ми се потпуно распаднемо?
Буквално свако има сличне сумње и стрепње све док не направи први корак. А затим следећи и тако редом. И онда схвата и види да у овом раду на себи није сам, да га на том путу прати Господ и да што темељније и доследније ради на себи, више радости и мира налази.
Мислим да смо заиста заслужили да будемо искрени према себи. Због нас самих пре свега. Прија да мислимо за себе да смо духовно узнапредовали, али хајде да видимо заиста како смо и како се осећамо. Какви су плодови нашег духовног живота?
„И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их.“ (Мт. 7:20)
Станоје Станковић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах