Пружи руку

Кад је мој добар пријатељ са факултета још тамо негде 2009-те године…одмах након завршавања студија из медицине…и освешћивања да на бироу за незапослене у том тренутку има око две хиљаде лекара…и да ће му се наш здравствени систем и држава обрадовати као мајка мртвом детету…пошао трбухом за крухом у Норвешку да добије све оно што један врхунски интелектуалац и заслужује…десиле су се следеће ствари…
Било му је енормно тешко…
Све што је планирао није испало онако како је замишљао…
Све се изјаловило од првобитних планова…и договора…
Све што је могло је пошло по злу…
Нигде није могао да нађе тај први посао као медицнски техничар иако је већ увелико био лекар…мало због језика…мало због лоше среће…
И сви људи од којих је очекивао априори да му помогну ту…и који су му то обећавали пре но што је дошао…јер се „знају“ су га искулирали…и врло често више одмогли…
И онда се нашао у ситуацији…пошто је Норвешка екстремно скупа…да има на хлебу и води и паштети да уздржи још максимално две недеље…уз прединфарктно стање од глади…неспавања и секирације…и да буде или пуковник или покојник…
Једноставно или ће наћи неки било какав посао као техничар…само да премости док се папири и језик не среде…или ће се вратити понижен и поражен и у енормним дуговима за Београд…да се вероватно обеси од муке…и немања опција…јер су му тадашњи каријерни избори били између „за зелен бор да се ухватим и он би се осушио“ и „од немила до недрага“…
Време је пролазило…ништа се везано за посао није дешавало…ноћи су биле бесане…и онда је већ пред истек последње плаћене кирије коју није могао да продужи…и на ивици снаге од глади и нервозе…почео да се спрема за повратак кући…
Како то обично бива…живот је мислио другачије…
У једној од последњих ноћи отишао је на пиво са таксистом кога је упознао док се враћао са аеродрома када је долазио…Подгоричанином какви су и сви прави Подгоричани…људином од два метра…са насмешеним паметним и добрим очима…бритким духовитим осмехом увек спремним на шалу и провокацију…и јуначким срцем у грудима…који му је дао број и рекао…зови ако ти нешто буде затребало…знам како је кад се овде дође…све сам ја то прошао…неку годину пре…
Попило се пиво…мој друг је малтене заплакао…како и обично бива када малигани отворе напаћену душу…и једноставно су се разишли…пред зору…
Неколико дана касније…мој друг се већ у комеморативној атмосфери паковао за аеродром и за посмртни марш уз који ће поћи назад кући…када је телефон зазвонио и зачуо се тај брзи…оштри и милозвучни подгорички акценат који тако волим – „Слушај крāљу има један наш чо’ек ту из Берана…вози санитет за једну болницу за ове скандинавске ђедове и бабе што им све нешто смета…би ли ти то хтео радит’…док не станеш на ноге…и не премостиш…позајмићу ти ја за следећу кирију“…
Шта мислите да се десило после?
Шта мислите ко сад у 2024-ој има своју приватну клинику?
Ко је милионер?
Ко језди са наочарима за сунце испред срећних очију у електричном поршеу двоседу по оним фјордовима уз море као реклама за уписивање студија медицине?
Ко су кумови?
Ко му је главни менаџер?
Такође милионер?
Ко живи лепо…лагано…и опуштено…дружи се…воли…и ужива на малом фудбалу четвртком…и на том истом пиву…које је све променило?
Ко је коме крстио ђецу?
Сећам се колико сам се најежио када ми је пријатељ препричавао њихов разговор неколико година касније када су славили његов полазак на специјализацију…и дефинитивно сређене папире…моменат од ког живот постаје лаган…логичан и леп…“Ђаволе један подгорички што ми поможе ономад када нико није хтео а да ниси уопште морао…“Чуш што…а виђело се одмах да си ти Потенцијал и Прилика но ти не иде…нећемо шампионског пастува клати за кило кобасица…севап је помоћи…и мени су тако“…
И ето…
Живот је тако непредвидив…
Али људи јесу…
Обично нам они од којих то очекујемо неће помоћи…
Али ће то урадити они од којих се то никада нисмо ни надали…
И самим тим постати Наши Људи…
Био сам са обе стране…
Радује ме што почиње период живота у коме ја могу више помагати…
И хвала Мојим Личним Подгоричанима што ме не пуштише ономад да мирно пођем у мрак…
Нема начина да им се на томе некако захвалим…
Осим да ја будем добар човек…
И да схватим да је сада време да се то све враћа непознатима…
Да се окрене нови круг…
Да се заврти оно што људи и треба да раде одувек…
Да се једни на друге наслањају и подижу…
Јер ко смо ми да мењамо правила која људе спашавају још од пећинског доба…
Живот је тежак…
Али смо ми људи јачи…
Уколико се волимо…подржавамо и чувамо…
Уколико пружамо руку једни другима…
Веће људске супермоћи од тога једноставно нема…
Срећно нам било…
Ма са које стране те руке да смо…