Превазилажење страха кроз социјалну позитивност

– Постоје ли нормални страхови?
– Наравно. Страх је, уопште говорећи, веома важно за прилагођавање. Захваљујући њему сва бића, и човек и животиња, избегавају опасности.
– Како знати да се у страху појавило нешто патолошко? Рецимо, човек је већ узео кредит и десило се нешто, те је могуће да остане без посла. Дакле, постоји реалан ризик да ће човек имати проблем с враћањем кредита и да неће моћи издржавати породицу. Један човек може у тој ситуацији да буде мање-више смирен, а други веома нервозан.
– Таква ситуација би забринула сваког од нас. Стабилан човек ће с времена на време размишљати како да изађе из те ситуације, разматраће различите могућности, вршити претпоставке и релативно лако може да прекине тај мисаони процес у моменту када он није актуелан.
„Сада је субота вече и свакако ништа не могу да урадим. Сада могу само да гледам филм, да се играм са дететом или копам по башти.“ Страх постаје патолошки онда када не пролази ни у каквим околностима, чак ни онда када тренутно не покреће ни на какву активност.
– То јест, главни је момент – способност пребацити пажњу на нешто друго?
– Способност управљања својим стањем.
– Хајде да издвојимо особине човека или узроке због којих је један човек у већој мери подложан страху него неко други.
– Забринутост и страхови човека се повећавају уколико он генерално осећа да је неисправан, лош, неперспективан. Ако он подсвесно очекује да га други могу осудити, критиковати за неуспех, наћи му да нешто не ради исправно. Ако професора математике упитате: „Јеси ли ти уопште учио таблицу множења?“, он ће се осмехнути и рећи: „Знаш, вероватно нисам био на том часу.“ А ако
то исто упитате лошег ђака, он ће поцрвенети од стида.
– Је ли то општи принцип формирања забринутости који се односи на све животне ситуације?
– Да, то је општи принцип. Степен страха и забринутости који су код нас изазвани различитим околностима зависи од тога колико је човека задовољан собом, од тога чиме се он бави и колико се осећа социјално позитивним.
– На који начин човек треба да се мења како би се ослободио разних страхова, забринутости и постао отпорнији?
– Човек треба постати позитивнији, пријатнији за околину. Што је страх јачи, то су спасоносна средства једноставнија: уступити место у метроу, дати првенство пролаза некоме, упутити садржајан (а не формалан) комплимент, помоћи понети нечији пртљаг. Фактички, најједноставнија врста помоћи људима јесте укључивање у њихов живот.
– Дешава ли се да човек себе сматра потпуно социјално позитивним или чак добрим човеком, а да уз то ипак осећа страх?
– Да, веома често, али то само значи да човек има погрешну представу о себи. Сви људи себе сматрају добрима, чак и они који нама са стране изгледају сасвим „лоши“. То је важна илустрација колико је непоуздано наше уобичајено мишљење о себи: „Ја сам добар човек“. Наравно, не треба увек себе сматрати свесно лошим, не. Али, ради сопствене отпорности треба се ослањати, не на умирујући унутрашњи глас, већ на неке објективне показатеље. Најједноставнији од њих је саосећање. Каква је моја реакција на туђи погрешан поступак: да ли осуђујем или саосећам? И није важно зашто осуђујем човека важно је да осуђујем. Није важно зашто помажем човеку
– важно је да му помажем.
Да бисмо били отпорнији, да би нас стрес мање парализовао, да бисмо мање цупкали ногом седећи испред телевизора, да би нас мање обливао хладан зној због брига, треба што више вежбати своју саосећајност. То је физиолошки механизам, тако функционише наша психа.
– Шта ви мислите о примени арт-терапије у лечењу страха?
– То је оно што се назива симптоматско лечење. То јест, оно ублажава симптоме, али не лечи саму болест. Попут штаке или гипса. Помаже да се преживи тешко стање. Арт-терапија може променити емотивно стање човека, али не и његов животни став. А за трајну корекцију је неопходно управо ово друго.
– Радили сте у кризним подручјима, тамо су вероватно многи људи патили од страхова. Које сте методе тамо користили?
– Између осталог, користио сам и арт-терапију. Уопштено говорећи, често примењујем арт-терапију, и ликовну и позоришну терапију. Деци-таоцима, која су преживела терористички напад и својим очима видела како људи гину, која су се нашла у животној опасности и слично, потребна су, пре свега, „средства против болова“.
Она цртају своју победу над терористима, над бандитима. Од тога полако пролази тешко стање, нестају главобоље и ноћне море.
Али, како бисмо постигли трајну промену на боље, ми са том децом и омладином радимо нешто друго: постављамо их у ситуацију у којој они пружају помоћ другој деци. На пример, водимо их на путовања на којима они брину о млађој деци или деци инвалидима. То је оно што истински повећава њихову отпорност на стрес.
– Цртеж победе над терористима је умесан када постоји траума из прошлости коју треба излечити, а
не онда када човеку треба помоћи да у будућности мање пати од страхова?
– Да, управо тако. Цртежи су корисни онда када треба брзо отклонити посттрауматски синдром.
– А да ли је и у раду сљудима који су преживели ратне околности или се тренутно налазе уњима, делотворна та иста социјална позитивност, брига о другима?
– Да. На пример, дете се веома много плаши мрака или самоће. А претпоставимо да су у његовој свакодневици такве околности неизбежне – родитељи морају изаћи у двориште, а он се тада плаши. Њему у томе може помоћи ова „техника“: Узмемо неку плишану играчку и тешимо је. Ако нема играчке – можемо узети било шта, јастук, оловку... и говоримо: „Ово је меда и он се много плаши да остане сам, плаши се мрака, плаши се да се иза ових завеса неко крије. Хајде утеши га.“ И дете га теши: „Види, ја сам ту с тобом, не дам те никоме. Хоћеш да сада склоним завесе па да видиш да тамо нема никога?“ То за дете мења ситуацију из корена – оно истог тренутка почиње да се осећа самоувереније и сигурније.
– А како радите са страховима одраслих?
– На исти начин. С одраслима је једноставније јер су они сами господари својих околности и ситуација. Али треба додати и ово: на отпорност од страхова, стреса, код одраслог човека утиче не само тренутна социјална позитивност него и његов културно-образовни профил.
Стрес много лакше парализује оне људе које је живот ограничио у развоју. Једна од група које су у психолошком смислу највише страдале у терористичком нападу у Беслану, биле су, колико год то чудно звучало, домаћице. А њих је тамо било много. То су особе којима живот није дозволио да се развијају. И обавезно је потребно лечити ту „авитаминозу“.
А како то радити, одакле почети? Треба почети учити било шта, без претензија да то постане професија, будући посао и слично, већ само зарад учења, ради одржавања менталне кондиције. Пожељно је да то буде управо неки ментални труд, а не плес и слично. У том смислу се најефикасније показало учење математике и страних језика.
– На који начин интелектуални развој јача отпорност према страховима?
– Показало се да, што је видокруг човека ужи, што је мање ситуација које човек може да замисли, макар и на основу туђих искустава или примера из књига, то су страшније његове представе о обичним и ванредним ситуацијама.
Узмимо за пример војнике, они се добро сналазе у опасним војним акцијама, али се слабо сналазе умирним, суптилним ситуацијама у којима је потребна много већа флексибилност. Што је шири видокруг, то је човек флексибилнији. Лакше му је да се прилагоди новим условима, новим саговорницима и самим тим је и отпорнији.
– Постоји мишљење да је сваки страх повезан са страхом од смрти. Да ли сте сагласни с тим?
– Рецимо овако: скоро сваки страх је страх да ће мој организам бити угрожен, чак доведен до лишавања живота. Страх да ће ме казнити, ударити, лишити хране, учинити нешто лоше... На крају крајева – да ће ме лишити живота.
– Постоји ли неки специјални начин рада управо са страхом од смрти?
– Страх од смрти је, опет, нормалан и неизбежан. Али он такође може бити мањи или већи – пре свега у зависности од тога колико се човек остварио. Када човек осећа да се није остварио, мисао о смрти код њега изазива паничан страх. Ова мисао, разуме се, ником није пријатна, али што се човек више остварио (а то уопште није исто што и бити „успешан“!) то се он спокојније односи према неизбежној будућности. Осећај остварености га не ослобађа од тог страха, али умањује његов интензитет.
– А зар се човек не може осећати оствареним и без да буде социјално позитиван? На пример, мушкарац своју реализацију често види у успесима на послу, а жена у породици и деци...
– То, у ствари, и јесте социјална позитивност. Ми смо до сада говорили о њеним најједноставнијим облицима којима се она, наравно, не ограничава. Успех у професији је једна од најбољих начина, јер шта значи бити социјално позитиван, него бити користан за друге људе.
Друга је ствар што понекад долази до бркања појмова „позитивност“ и„успешност“. Успешност је, за разлику од позитивности, пре свега за самог себе. Такво бркање појмова није тешко приметити када човек који је одличан стручњак са успешном каријером уз све то бива непријатан према својим укућанима. У таквим, нажалост, честим случајевима, човекова забринутост ће бити прилично висока и страхови и напетост ће га стално пратити.
– Да ли неизвесност шта ће бити у будућности повећава страх?
– Да, неизвесност плаши.
–Претпоставимо да је ратно стање. Човек никада није живео у ратним условима и не зна шта ће се деси ти с њим, не зна како да поступа. Или, човек се плаши да изгуби посао и остане без новца. „Како да поступам у непредвидивој ситуацији?“ Шта нам можете рећи о вези између такве неизвесности и страха? Можемо ли помоћи човеку да преброди страх, ако га посаветујемо да направи план својих активности?
– Наравно. Добро је да имамо план својих активности у овој или оној ситуацији, да замислимо могуће варијанте и испланирамо поступке. Што се човек више труди да испланира свој живот – предстојећи дан, недељу, месец, годину итд. – забринутост је све мања.
– Да ли ви радите са таквим особама које се плаше да изађу на улицу, да комуницирају са другима? Или је то ближе психијатрији?
– Не, не. Ја не мислим да је то ближе психијатрији. Радим са њима. Управо такви људи и јесу тема нашег данашњег разговора. Све што смо рекли се у потпуности односи и на њих. Страх од ништавности и бескорисности постоји код свих нас, само што поприма различите спољашње облике: једни се плаше јавног превоза, други – ватре, трећи – мрака, четврти – непознатих људи итд.
– А ако они буду снагом воље покушавали да, без обзира на свој страх, путују јавним превозом, разговарају са људима и слично, да ли ће им то помоћи?
– Ја не верујем у ефикасност таквих напора.
– Значи, човеку који се затворио у своја четири зида, погрешно је и бескорисно говорити „Изађи међу
људе“, што обично и саветују, већ треба рећи „Изађи и помози људима“?
– Управо тако. Уопште, у покушајима да се помогне не треба полазити од „лекција о здравом животу“ нити од насилног извлачења из уточишта у које се човек склонио због страха. Прво му се треба придружити у том његовом уточишту и уверити га у безопасност, пре свега, безопасност комуникације с вама, с оним ко с њим улази у контакт. Просто, треба проводити време са њим, гледати серије, чаврљати о ономе што је њему занимљиво итд. Кувати му чај и хранити га сендвичима. И не давати никакве савете, чак ни оне добронамерне. Треба га придобити и чекати да сâм затражи савет.
– Судећи по томе што је страх код таквог човека попримио такав крајњи облик, вероватно је код
њега и крајњи степен егоизма. То јест, човек не даје ништа околини.
– Да. Само је боље називати то не егоизмом, већ недостатком укључености. Мени се чини да тај израз више одговара, мада је то субјективно.
– Од чега зависи та укљученост човека?
– Од присуства одређеног унутрашњег ресурса. Укљученост у живот других је биолошко својство друштвено организованих живих бића, оно је генетски у нас заложено. То је просто конструктивно понашање живог бића које је неопходно за опстанак популације. О истом се може говорити и као о садржајном и несадржајном понашању.
Какво је то садржајно понашање? На пример, једна јединка види да је друга јединка пала. Подигнути је или јој помоћи да се подигне – то је чисто садржајна реакција. Ту су неумесне приче о некаквом алтруизму, моралности и др. А у којим случајевима јединка не реагује тако? Када је одговарајући ресурс истрошен, када јој је или физички тешко да некога подигне или психички, ако се ради не о физичком паду, већ о нечијем лошем расположењу.
– Узмимо преступника као пример социјално негативне особе. Он је безосећајан, краде и вређа друге људе, уместо да их „подиже“. Да ли то значи да је такав човек подложан страховима?
– Да, наравно.