Породица као камен темељац или камен спотицања на путу ка Богу

Да ли веру добијамо рођењем или је свако од нас сам мора пронаћи? Да ли нас породица обликује на путу ка Христу или нас Он сам призива у прави час?

Да ли нам је самим рођењем одређено какав ће нам живот бити у зависности да ли смо рођени од родитеља верујућих или не?

Да ли ће нам живот обликовати да ли смо одрасли у породици која живи са Христом или не?

Да ли је дужина пута до Њега управо тим предусловом одређена или не?

И напослетку, да ли ћемо и ми својој деци одредити пут сопственим одабиром?

Данас, годинама касније, када сам самовољно кренула ка Христу без подршке своје породице, верујем да можда многи нису себи поставили оваква питања.

Да би могли да нађемо одговоре можемо се вратити на почетак приче.

Шта зна дете шта је Бог ако се у породичном дому смењују урамљене фотографије идола?

Шта зна дете шта су молитва, пост и светац у чијем дому не гори свећа и не слави се крсна слава?

Шта зна дете колико је важно бити крштен?

Али то исто дете у дубини свог срца једне децембарске вечери осећа да једино Мајка Божија може да помогне да мајка преживи.

И тада те исте вечери обећава да ће заиста почети да верује ако мајка остане у животу.

Да не зна ни како се то ради, али да ће да научи.

И наравно, мајка је преживела, не једном него више пута. И наравно, девојчица је почела да верује.

Научила све полако, по Божијем промислу.

Девојчица је одрасла и дошла до оне тачке где је после највеће буре која ју је снашла у животу, схватила да заиста не би могла да преживи да није пронашла Мајку.

Можда нас родитељи о вери не уче ама баш ништа, али Бог свима нама види срца и води нас управо ка Њему да би могли да живимо, а и да преживимо.

И зато је заиста истина када Господ каже: "Ја сам пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу, осим кроз Мене", (Јован 14:6).

Ивана Костадиновић

извор