Писамце дјечака Анастасија (касније Св. Нектарија) Господу Исусу Христу

„Христе мој, питао си ме зашто плачем.
Исцијепала ми се одјећа, пробушиле су ми се ципеле, изашли ми прсти напоље и патим.
Смрзавам се, сада је зима. Синоћ сам отишао код газде, али ме је отјерао.
Рекао ми је да пишем у моје мјесто, да ми пошаљу оданде.
Христе мој, толико времена радим, а нисам послао ни грош мајци…
Шта да радим сада, како да се снађем без одјеће?
Крпим, крпим, па се опет исцијепа.
Опрости ми што Те узнемиравам.
Клањам Ти се и молим Те, слуга Твој Анастасије.“

Узео је једну коверту, пресавио писмо и ставио га унутра.
Споља је написао:
„ Прима: Господ наш Исус Христос, на Небеса“.

Ујутру је изашао из своје собе да оде у пошту.
Помислио би човјек да ће му се тамо сви службеници смијати!
Али Бог има своје тајне стазе.
Није оставио свога вјерног слугу.

Чим је изашао на улицу, срео га је један комшија трговац, који је посебно волио Анастасија.
Случајно је и он ишао ка пошти.
Упита Анастасија:
— Куда идеш тако рано?
— У пошту да пошаљем једно писмо.
— И ја у пошту идем. Немој да се мучиш, дај га мени, ја ћу да га пошаљем.
Анастасије му предаде писмо и врати се кући.
Комшија се зачуди - коме то дијете шаље писмо?
Погледа коверту да види примаоца:
„Прима Господ наш Исус Христос, на Небеса“.
Одмах је све разумио.
Отворио је коверту и прочитао писмо.
Неописиво се потресао, гануло га је.
Када је завршио своје дневне послове, отишао је и купио одјећу и ципеле.
Сложио их у један пакет и на њега написао:
„Од Христа Анастасију“.
Када је Анастасије примио пакет, обрадовао се неизмјерно.
Био је увјерен да му је пакет послао Сам Христос.
Није ни посумњао да је Христос одговорио на његову молбу преко комшије.
Сузних очију заблагодарио је Христу.

Превео: о. Никола Гачевић