Парохија се не ствара; она се рађа

Када си већ неколико година парохијанка храма, који се налази у твојој парохији, и када размислиш, схватиш да стварање парохије и није тако једноставна ствар. На добро се навикнеш лако, оно је сасвим природно, као чист ваздух, јер, ту су нормални људски односи. Али, оценити га у пуној мери можеш само када га изгубиш.

Чини ми се да се добра парохија не ствара, већ рађа, као дете, песма или научно откриће. Постоје узроци њеног рађања, постоје услови, који омогућавају да она дође на свет. Али, никада са увереношћу не треба рећи, родиће се или не. И опет, о условима и узроцима рађања парохије, може мало и да се поразмисли.

Основни узрок рађања православне парохије – јесте Богослужење. Парохијане храма у првом реду обједињује заједничко учешће у Светим Тајнама, као и молитва. Управо ово разликује парохију од свемогућих клубова «За оне, коме тре...», или обратно, разне радионице стваралаштва за децу и омладину. Што је Богослужење човеку драже и ближе, то је његова веза са црквеном заједницом, односно парохијом, чвршћа.

Када бирамо другове, ми стварамо круг дружења полазећи од својих интереса, укуса и погледа на живот. Центар овог круга – јесте наше «ја». Али, парохија је позвана да обједини људе око Христа. И само у том случају она је способна за живот. Све остало – настојатељ, који ствара парохију, добра дела, које парохијани чине, лепа зграда храма – мора да буде као прилог. Иначе ће парохија да личи на кућу која је саграђена на земљи без темеља (Лука 6, 49).

Цркву Христову често упоређују са бродом. А може да се упореди и са целом флотом, коју чини мноштво малих бродића – парохија. А настојатељ је сличан капетану брода, и улога његова је у пловидби по животном мору. Али, није једноставно да се све то поново процени. Совјетске реформе нису случајно усмерене на разбијање Цркве изнутра. Оне су превасходно уводиле демократску управу за парохије – то су трагично незаборавне «двадесетице».

А Црква је по својој природи хијерархијска. И због тога на парохији мора да буде парох који управља њеним животом. Он не само да издаје директиве и да тражи поштовање, већ носи отаџбинску одговорност за све парохијане и за све што се дешава у његовој парохији. Ако и сам настојатељ има љубави према Богу и људима, ако се његов рад види на делу, а не само на речима, ако је спреман да ради своје пастве жртвује и време, и снагу и здравље, људи ће обавезно то да увиде и да оцене. И он ће постати прави пример и узор. 

Веома је важно да парох, без обзира на своју заузетост, нађе времена за лично појединачно општење са парохијанима. И добро је ако се то дружење гради око духовног живота. На пример, код нас у Свето-Троицком храму, веома важну улогу у развоју парохијских односа одиграли су свакодневни сусрети и беседе настојатеља игумана Пахомија са парохијанима. На тим сусретима отац Пахомије заједно са парохијанима чита дела Светих отаца и парохијани заједно са оцем расуђују о духовном животу. И не само да сами много сазнају, већ и својим ближњима касније могу да испричају какво је мишљење свештеника по овом или оном питању. Посебно је то важно за људе, који тек што су прекорачили праг храма.

Парохију учвршћује заједничка молитва, не само у храму за време богослужења, већ и у домаћем правилу. Келијно или домаће правило – ствар је потпуно лична. Али, понекад и ово може да буде ствар заједничког деловања. Практикује се, на пример, молитва по договору, када се неколико људи договори да се за нешто Богу моле у одређено време, где год да се у то време нађу. Али, за такав напор, на жалост, нас пре свега покреће нека несрећа.

Ево, читање Псалтира за време вишедневног поста – овај напор је планиран. У нашем храму су Псалтир по благослову настојатеља почели да читају од Божићног поста 2004. године. Двадесеторо људи су свакодневно, у складу са правилом, у току целог поста читали по једну катизму, помињући на «славама» свештенослужитеље, учеснике читања, као и живе и упокојене сроднике. На тај начин би сви заједно прочитали цео Псалтир за један дан, а сваки учесник – за цео пост. Сада у читању Псалтира учествује више од осамдесет људи. За многе је ово читање Псалтира постало прво право познанство са Псалтиром у смислу читања заједничке молитве баш онако како треба. Осим тога, сваки учесник читања учи се да на себе преузме одговорност за заједничку ствар.

Велики догађај у животу и важна фаза у оквиру учвршћивања у вери, за многе парохијанке нашег храма постало је оснивање женског аматерског хора 2006. године. У ранохришћанској Цркви није било хорова, појање за време Богослужења вршио је верни народ у храму. Оснивање аматерског хора омогућило је нашим парохијанима да учествују у Богослужењу и да га боље спознају. Многи нису имали ни основно музичко образовање, али све их је обједињавала жарка жеља да науче да певају и то баш у храму. И захваљујући стрпљењу нашег диригента Светлане Пјанкове, ту жељу су успели да остваре.

Учествовати у Богослужењу, из разних разлога не могу баш сви, али, примити учешће у животу парохије, може свако. Помоћ у сређивању храма или околних просторија, у трпезарији или у припреми за празник – даје далеко више оном ко помаже, него храму и његовом настојатељу. Сећам се, када сам тек почела да идем у храм, јако сам желела да постанем као црквењак, и да учествујем у свакодневном животу храма. Али, чак и најједноставнија помоћ у храму тада ми се чинила нечим недостижним: како да ја тек тако, не знајући никога од свештеника и парохијана, почнем да учествујем у животу храма? Када су ми на Светој Тајни Крштења предложили да сипам свету воду, била сам пресрећна.

Почела сам постепено да добијам и друга послушања у храму. Али, оног првог заједничког спремања и помоћи у трпезарији – до данашњег дана сећам се са носталгијом. Јер, управо сам тада схватила, да човек за Бога не може да учини ништа. Све, што он ради у храму, њему лично је потребно хиљаду пута више, него Творцу и осталим људима. За свако дело, које се човек постарао да уради у славу Божију, он добија оно, што је неколико пута изнад практичне користи од његовог рада. Помажући у храму, човек је нешто схватио, нешто научио, видео себе са стране. И то постаје скупље од било ког поклона.

Са колегама, педагозима веронауке, често причамо о томе како не знамо да ли од нашег предавања имају користи деца и родитељи, али ми лично – несумњиво имамо, и огромна је.

Уосталом, управо веронаука у школама помаже не само деци, већ и њиховим родитељима да се осете као део парохије, да увиде простор сопствене делатности. Многе породице у храм долазе заједно са децом. И више од тога, знам много случајева, када управо због обавезе да воде дете на веронауку, родитељи почињу редовно да иду у храм. Дешава се и ово: оно, што се детету предаје на веронауци, све више и више интересује њихове родитеље, и они се полако увлаче у тај процес.

Уопште, веронаука, како ја видим, јесте велико поље мисионарске делатности. Јер, на веронауку долазе деца, али, и одрасли, који желе да нешто сазнају, који су спремни да нешто чују. А ако им је на веронауци интересантно, они доводе и своје рођаке, другове, познанике. Међутим, не треба мислити да је онај, који је нови дошао, важнији од оног који је стално у парохији и на веронауци. Учвршћивање у вери се наставља цео живот. А правилно организована веронаука васпитава праве мисионаре и парохијане, за које је парохија буквално од пелена важан део њиховог живота.

У развоју парохијског живота учествују и новине, и сајт Троицког храма, који су такође били основани по благослову нашег настојатеља оца Пахомија 2006. године. Ето, у Епархијским, тим пре у општецрквеним средствима јавног информисања, обележавају се догађаји, можда безначајни уопштено за целу цркву, али зато врло интересантни за свакога парохијана храма - рестаурација храмовних икона, путовања, празници у школи веронауке и много тога другог. Ако је парохија велика и ако се у њој нешто стално дешава, многи парохијани чак не могу ни да знају за све догађаје. Али, новине им помажу да се осете да су „у тренду последњих догађања“.

Осим тога, у новинама и на сајту постоји могућност да се објављује интервју са свештенослужитељима храма. Јер, општење свештеника са парохијанима дешава се често или у личним беседама, или за време проповеди, посвећеној празнику или читању Јеванђеља. А у интервјуу свештеника могу да питају о његовом путу ка Богу, и како се он односи према разним појавама у црквеном животу. То помаже читаоцима-парохијанима да се ближе упознају са оцем, и да у њему нађу нешто блиско.

Сваки човек, који има искуства са поклоничким путовањима по светим местима, зна колико се разликује путовање у друштву људи који су, на пример, из једне фирме, од путовања са својом парохијом. На жалост, није једноставно организовати таква путовања – ту су и финансијске потешкоће, и немогућност да се чак и у највећи аутобус смести цела парохија, и обавезе свештеника, и много тога другог. Али, када се ипак стекну услови да се некуда отпутује, то путовање постаје прави догађај. И настојатељ, и парохијани спреме писмене прилоге о светињама које су у плану за посету, тако да док путујемо читамо те прилоге и све време се заједно молимо. И, наравно, свако путешествије прате многе значајне и мање значајне ситуације, на пример, када је потребно да се укаже помоћ један другом, да се нешто претрпи, да се ближњи подржи макар и речима... Ти моменти, као и утисци о посети нових места, остају дуго у сећању.

Али, узајамна помоћ је потребна не само за време поклоничког путовања. Немогуће је пребројати, а и зашто бисмо бројали, све мале и не баш тако мале услуге које указују једни другима, које чине парохијани нашег храма. Немају сви новца, да би материјално помогли потребитима. Али, неким добрим делом може свако да помогне. Неко има кола, па старицу парохијанку после службе одвезе до куће, неко ради као лекар и може да помогне белесницима. За парохијске новине и сајт стално су нам потребне фотографије са Богослужења у храму. Истовремено, наши фотографи парохијанима објављују и умножавају њихове личне фотографије, сачињене за време службе. За јавну личност, која је навикла да своје лице стално гледа у новинама, то је безначајна ситница, али, за старију парохијанку храма, то је велики догађај.

Такву помоћ је немогуће планирати, и немогуће је предвидети као обавезан редослед ствари. Она се рађа спонтано, као практичан резултат свега онога , о чему се чује шта доживљава човек у храму. Захваљујући тој помоћи, ми се осећамо, можда не увек сасвим идеална, али, ипак као породица.

Да, лично од људи – и свештеника, и мирјана – зависи много тога. Па ипак, парохија се рађа по вољи Божијој, по само Њему знаном Промислу о нама. Она настаје када Господ, као одговор на људске напоре, чини чудо рађања нове човечанске заједнице – парохијске породице.

извор