Не издајеш друге тиме што помажеш себи

Годинама гледам људе који се стално брину о другима, преузимају њихове емоције, сматрају себе одговорним за туђе расположење и мисле да ће бити криви ако покушају да помогну себи.

...Онда се још то помеша са погрешно схваћеним позивом на жртву за ближњег и страхом да ће се нешто лоше догодити ако престану да се фокусирају само на друге. 

И ја сам то пролазио... Када си од детињства научен да будеш свима родитељ, није лако научити да посветиш пажњу себи, јер те мучи осећај да ћеш неког тиме изневерити.

Под ”посветити пажњу себи” не мислим овде на оно егоистичко ”буди себи на првом месту”, него на један здрав и одговоран начин посветити пажњу томе како себи да помогнеш да би био боље, а тиме и да би био бољи и другима. 

Остајемо у овоме дуго заробљени јер љубав погрешно поистовећујемо са тим да она значи нужно напустити себе и своје унутрашње процесе, да бисмо могли бринути о другом.

Међутим, брига није исто што и љубав. Брига је често плод страха... Страха да нас не одбаце ако престанемо да бринемо о њима и њиховим потребама.

Када је брига заиста плод љубави, тада она није паралишућа по нас и не поробљава нас страхом, него у њој узрастамо у слободи. 

Баш да се не бисмо исцрпљивали у бесмисленој бризи за друге и на крају прегорели, баш зато је потребно да научимо да посветимо пажњу сопственим потребама, јер тада можемо дуже и функционалније пројавити љубав нашим ближњима док и сами у томе узрастамо.

Знам да ово звучи апстрактно у овом тренутку, али постане веома опипљиво када се одважимо да направимо први корак и помогнемо себи.

Крени од тога да научиш да свесно препознаш своје страхове и будеш у миру са њима. У томе ти може користити заједница људи који и сами имају исти изазов и труде се да то превазиђу. Постоје групне психотерапије које ти могу у томе помоћи.

Ако се већ дуго трудиш да помогнеш другима и видиш да се у томе вртиш у круг, можда се први корак промене не налази у томе да се још више потрудиш, него да видиш где си ти у свему томе.

др Данило Михајловић