Немир у грудима, напетост у грлу, бол у желуцу...

”Стално осећам неки немир у грудима и као да ми цело тело бриди… Онда ми срце убрзано куца и осећам као да ћу се онесвестити”.

”Мени је увек нека напетост у грлу, као неко гушење… Нека кнедла која ме гуши и притиска”... рече Милана и прогута сузе које су желеле да изађу.

”У стомаку ми стално кува и буде неки снажан бол у желуцу…” изусти Никола са стидљивим покушајем да се при томе још и осмехне како ме не би ”оптеретио”.

Не пишем ово као некакву осуду, него само констатујем на основу искуства из праксе да ово постаје све распрострањенији изазов људима. 

Нико ово не ради себи намерно, нити ужива у таквом стању. Међутим, да би то променио потребно је да ”намерно” (са намером, вољно) уложи смислен труд како би то превазишао.

Зашто наше тело тако реагује? О чему се овде ради?

Емоције имају своје биолошко утемељење. Оне настају као конкретна биохемијска промена у нашем мозгу и нервном систему. Дакле, емоције нису нешто што ”измишљамо”, него се реално остварују и у нашем телу. 

Емоција у суштини јесте ”енергија у покрету” (energy in motion - emotion), енергија акционог потенцијала нервног система која је попут електрицитета који се креће нашим телом у циљу да нас подстакне на одређену акцију: страх - да будемо опрезни и побегнемо ако смо угрожени, љутња - да се боримо да бисмо преживели, туга - да прихватимо ствари изван нас које не можемо да променимо… 

Проблем настаје када наше емоције током одрастања нису биле виђене и када им није била посвећена АДЕКВАТНА подршка (онаква каква је требала детету, а не онаква какву је родитељ пружио - јер родитељ може да пружи најбољу подршку коју зна, али то не значи да је таква подршка у исто време и оно што је самом детету потребно).

Тада се не развије природна способност психе која се зове ”интероцепција”, способност која подразумева да можемо да препознамо сопствене емоције у нашем телу. 

Да би емоција урадила свој посао, није довољно само да је освестимо. На шта овде мислим? На ово:

Знате оно када сте можда чак и ишли на психотерапију и схватили зашто нешто радите и освестили да то радите нпр. из страха…, али не дође до промене, него и даље поступате исто иако сте сада свесни да је то из страха? На то мислим…

Није довољно само да се емоција освести. Неопходно је да се она свесно и осети у телу, за шта је задужен посебни део у мозгу (медијални префронтални кортекс), јер тек тада долази до ауторегулације, тј. до тога да ”прође немир у грудима”, ”кнедла у грлу”, ”грч у желуцу”...

Ова способност да свесно осетимо сопствену емоцију се природно развија у сигурном односу са емотивно зрелом особом чији мозак је развио ту способност. Иако су технике за развијање интероцепције корисне и неопходне, оне остварују свој резултат тек кроз однос, када се осећамо сигурно јер мозак може тек тада да се развија и усваја нова искуства.

др Данило Михајловић