Највећи поклон који можемо дати деци je слобода да не носе оно што не припада њима

О томе шта значи грижа савести и како се она препознаје у понашању одрасле особе, како на њу гледају деца и у ком смислу се она преноси трансгенерацијски – разговарали смо са Вишњом Дивилд Жежељ, дипломираним педагогом и дечијим психотерапеутом.

 

Да ли се грижа савести преноси трансгенерацијски?

 

Гриза савести или осећај кривице може се преносити трансгенерацијски, иако не у дословном смислу као физичко наслеђе, већ кроз психолошке, породичне и културне обрасце. Осећај кривице као превелика одговорност и доживљај сопствене вредности кроз „давање“ и „жртвовање„.

 

Синдром доброг детета: Подређивање и саможртвовање

 

Овај феномен је добро познат у психологији и психотерапији, често се у пракси види како уверења која су стечена у детињству кроз родитељске поруке утичу на свакодневно функционисање, доношење одлука, бирања животних стратегија и креирања односа са другима. Какав однос ћемо имате према себи, другима и свету који нас окружује у многоме зависи од породичног наратива, од директиних, јасних и конкретних порука али и суптилних, невербалних и скривених.

Шта је заправо осећај гриже савести?

Грижа савести је осећање које многи познају превише добро. Осећамо је када не завршимо све обавезе, када узмемо време за себе, када нисмо „довољно ту“ за децу, партнере, родитеље, посао. Поготово жене, и посебно мајке, често носе тај тихи терет свакодневно као да стално дугују нешто свету, а ништа себи. Важно је да дете разуме да није одговорно за то како се други осећају, учимо их да препознају туђа осећања, али и да нису ту да их „поправљају“.

Трансгенерацијско преношење образаца понашања – како то деца виде?

Невидљиви пртљаг из прошлих генерација се не преноси генетски, али се преноси емоционално и понашајно. У породицама где су љубав и вредновање условљени трудом, жртвом и преузимањем одговорности за све око себе, деца врло рано уче: „Вредим само ако дајем више него што могу.“

Ако дете одраста уз мајку која стално ставља све друге испред себе, која ретко тражи помоћ, која ћути кад јој је тешко, дете то не види као проблем, већ као модел. Тако несвесно усваја образац који касније у животу прераста у хроничну грижу савести према партнеру, деци, послу, свима и свему.

 Највећи поклон који можемо дати деци није савршенство, већ слобода да не носе оно што не припада њима. А да бисмо то могли, морамо прво себи дати дозволу да будемо само људи.

Постоји ли начин да се прекине тај ланац трансгенерацијског преношења лоших образаца понашања?

Добра вест је да може, да је лако – није, али да вреди труда – вреди.

Први корак у превазилажењу овако токсичних образаца пре свега лежи у свесношћи. Веома је важно препознати образац јер грижа савести често није сигнал да нешто радимо лоше већ да носимо научени осећај одговорности који није у складу са реалношћу.

Постављање граница без кривице може да се научи, у реду је рећи „Не могу сада.“, то никако не значи да је неко ко се заузима за себе лоша особа већ то значи да је искрен и да је само човек који тиме и детету шаље јасну поруку да је у реду и психолошко гледано здраво рећи не. Деца уче из онога што виде можда и више него из онога што чују. Ако дете види родитеља који зна да се одмори, који брине о себи и не мора да „заслужи“ мир и оно ће себи дати дозволу да прикоћи, стане и одахне. Уместо гласа унутрашњег критичара треба ојачати глас који шаље поруку „Дајем довољно. Довољна сам. И то је довољно. Вредим таква каква јесам.“

 Невидљиви пртљаг из прошлих генерација се не преноси генетски, али се преноси емоционално и понашајно

Грижа савести не мора да буде породично наслеђе. Можемо је препознати, разумети и пустити. Највећи поклон који можемо дати деци није савршенство, већ слобода да не носе оно што не припада њима. А да бисмо то могли, морамо прво себи дати дозволу да будемо само људи.

 

https://www.detinjarije.com/deciji-psihoterapeut-u-porodicama-gde-su-ljubav-i-vrednovanje-uslovljeni-trudom-i-zrtvom-deca-vrlo-rano-uce-vredim-samo-ako-dajem-vise-nego-sto-mogu/