Митрополит Солуна Филотеј: Не више болесне религиозности

Исцјељење погрбљене жене (није могла да се усправи, била је згрчена) које је извршио Христос, како се излаже у јеванђелском одељку ове недјеље (Лк. 13, 10–17), представља значајну лекцију разликовања између истинске духовности и нездраве религиозности.

Христос, поучавајући у синагоги у дан суботњи, сусреће жену која је пуних осамнаест година живјела погрбљена, заробљена у болести и у друштвеној изолованости, и исцјељује је.

Умјесто, међутим, да чудо исцјељења које Он савршава изазове радост, оно изазива огорчену реакцију старјешине синагоге, тог типичног и најизразитијег представника тадашње религије, и то зато што је исцјељење извршено у дан суботњи.

Пошто је изопачио смисао Закона и богослужења, претворивши их у круту формалност и немилосрдну осуду, првосвештеник остаје неспособан да сагледа истинску љубав и милосрђе.

Дух такве болесне религиозности осуђује Свети Јован Златоусти, наглашавајући да „ако држимо заповијести Божије[1], а имамо срце које не показује милосрђе према другима, немамо никакву корист, јер Бог од нас тражи добронамјерност“ (PG 59, 491).

Он нас, дакле, подстиче да се не заробљавамо у бесплодној формалности и у пуком држању заповијести, него да дјелатно пројављујемо љубав и милосрђе према сваком суграђанину. Наша вјера и наш однос према Цркви не смију се исцрпљивати само у спољашњим обредним радњама, већ треба да се пројављују као унутрашње стање срца (љубав према богослужењу које нас преображава, даје мир, свјетлост, снагу и љубав), а које се открива и потврђује дјелима љубави и солидарности.

Када се религиозност сведе само на обреде, правила и навике, она губи своју животност и свој суштински садржај, те се може претворити чак и у препреку за успостављање истинског односа са Богом (тако и са ближњим).

Болесна религиозност пројављује се кроз лицемјерје, склоност ка осуђивању и изопачену приврженост спољашњим формама, услед чега се губи централна порука божанске љубави и милосрђа.

Зато Христос и назива старјешину синагоге „лицемјером“, будући да се он задржава искључиво на форми Закона, злоупотребљавајући своју вјерску власт и остајући равнодушан према најдубљој човјековој потреби за избављењем, слободом и надом.

Христос нас, дакле, позива да се удаљимо од болесне религиозности и да се не поробљујемо формама и традицији лишеним суштине, већ да своју вјеру живимо у љубави, разумијевању и слободи, чинећи срце своје обиталиштем Бога, како нас томе поучава наше Светоотачко Предање.

Да са милосрђем и истином станемо уз сваког „погрбљеног“(уцвијељеног, тужног, болног) у нашем животу, како би се кроз наша дјела прослављао Бог, а не једна индивидуалистичка, формалистичка религиозност.

Превео: п. Никола Гачевић

[1]Двије највеће заповијести које су темељ вјере и љубави, а тиме нашег спасења јесу:  “Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом”, и друга “Љуби ближњега свога као самога себе”.

извор