Мајка и доживљај Бога

Постоје ране које не настају због онога што нам је неко учинио, већ због онога што никада нисмо добили. Једна од најтежих је када дете одраста поред мајке која је телом присутна, али срцем недоступна. Такав недостатак љубави не остаје само успомена из детињства – он постаје начин на који човек доживљава себе, друге људе, па чак и Бога. У наставку доносим још једно сјајно расуђивање православне хришћанке и психотерапеута Жење Лунежеве – размишљање о томе како ова рана може да обликује наш духовни живот и зашто истинско исцељење почиње тек онда када престанемо да бежимо од сопственог бола.

* * * * *

Француски психоаналитичар Андре Грин увео је појам „комплекс мртве мајке“, описујући трагедију детета које одраста поред емоционално „умрле“ мајке. Дете осећа да га мајка више не воли, а то искуство постаје његов први сусрет са празнином у којој се губи сам осећај да вреди постојати.

Мајка која је желела своје дете, али је, на пример, прошла кроз постпорођајну депресију, развод, лични губитак, тешкоће због подизања више деце или се једноставно разочарала у мајчинство и изгубила унутрашњу животност, може бити физички присутна, али срцем одсутна.

Она је ту – храни дете, облачи га, брине о њему, понекад га и загрли – али њен поглед је празан, без топлине, а додир више личи на обавезу него на љубав.

Суочено са таквом емоционалном удаљеношћу, дете не може да прихвати да је то једноставно тако. Не разуме шта се догодило, па несвесно покушава да „оживи“ мајку. Постаје послушно, прилагођава се, пажљиво прати сваку њену реакцију, понекад се чак дешава да се разбољева јер осети да је тада барем физички ближа мајци.

Али, колико год се трудило, топлина се не враћа у њене очи, а њене руке остају само средство бриге, без истинске нежности.

Тада се у детету рађа несвесно уверење да се љубав увек мора заслужити и да је живот непрестан покушај да заинтересујемо и „оживимо“ онога кога волимо. Управо то многи људи касније на психотерапији описују као „рупу“ или „празнину“ у срцу.

Понекад се дешава да емоционално исцрпљена и депресивна мајка своју унутрашњу празнину прикрива спољашњом религиозношћу. Она може редовно да иде у цркву, да пости, цитира Свето писмо, али истовремено детету шаље поруку да су осећања опасна или грешна, да спонтаност није добра и да су једино дела доказ љубави.

„Па ја све чиним за тебе!“

„Послушност је изнад поста и молитве.“

„Ја се молим за тебе, то је најважније.“

„Гласан смех није приличан.“

„Бог ће те казнити ако…“

„Тако се нећеш спасти.“

Ако је мајчина љубав била хладна и без саосећања, дете често почиње да и Бога доживљава као хладног, далеког и захтевног, Бога који тражи, али не теши.

Искуство „мртве мајке“ може да претвори веру у систем у коме су жива осећања, радост и непосредност нешто сумњиво и опасно. Тако се у човеку настањује осећај узалудног труда и сталног ишчекивања љубави која никако не долази. У одраслом добу он наставља да тражи ту изгубљену топлину – у Богу, брачном другу, сопственој деци или духовнику.

Тада вера лако може постати не простор љубави и сусрета са Богом, већ место на које човек бежи од сопственог бола.

Исцељење овакве ране почиње онда када срце поново оживи. Када човек себи дозволи да осети, заплаче, тугује, радује се, буде у додиру са својим телом и својим истинским осећањима.

Бог никада није хладан нити безосећајан. Оно што може да утрне јесте наша способност да доживимо Његову љубав.

Када човек поново научи да плаче, да саосећа, да воли, да погреши, да тражи и да пружи опроштај, у њему постепено оживљава и лик живог Бога.

Тада чак и искуство „мртве мајке“ може постати почетак новог живота – не кроз порицање, већ кроз прихватање сопственог бола, страха и дубоке чежње за истинском љубављу.

Понекад, да би човек поново осетио Бога као Живога, најпре мора да одтугује ону мајку која му је подарила живот и била уз њега телом, али не и срцем.