Једноставан је човек дотле док божји дарови у њему нису нарочито разврстани и именовани, ни по смислу ни по дејству и моћи. Такав човек је тих и благо осветљен као црквица у којој горе много светиљка ужежених од разних даровалаца, намењених разним циљевима, земаљским и небеским, и које се у трајном миру гасе и поново пале. И само светле.
* * *
Ради, па боље ради, па још боље ради. А увек знај да све то чека напослетку дебели мир и заборав. И радуј се срдачно и једином правом раду, најбољем раду; и једином правом одмору, забораву.
* * *
Кога прати срећа, за тога се привремено укидају закони узрока и последица, а логику мења сујеверје. Срећник у недрима крије драгоцену, али слепу и пасивну птицу, страхујући за њу. Та птица се може угушити, а човек се суочава са дилемом: пустити је да одлети са добрим чинима или је показати свету. Ипак, срећник обично не дочека одлуку, јер птица среће у једном тренутку угине.
* * *
Моћи зараћеног човечанства јесу моћи тешког болесника: трепере као жива у термометру коју терају грозница и зло. Народи теже да одлучну снагу своју изразе највећим могућим ужасом. Грчки трагичар Есхил, и сам дугогодишњи ратник, говори на уста Етеокла у трагедији Седморо против Тебе, и поручује и данашњем свету: "И тај ће ужас наћи свој ужас."
* * *
Мржња је оно што може и у народима и у појединцима да делује место правих творачких и одбранбених сила. Код појединаца, она може понекад да замени таленат; код народа, динамику правог државног живота. Кобно је и прво, али ово друго кобније. На светским конференцијама седе око стола фигуранти — господа која добро једу и са свачим терају спрдњу — а историју творе они који силно мрзе. Творе је онакву каква је од памтивека: да места која су некада била знаменита по културним добрима, остану историјска имена знаменита по ратним несрећама, по покољима и по рушевинама.
* * *
Човек је много пута господар, али није увек и ауторитет. То су две различне ствари. За господара, треба јасна дисциплина; за ауторитет, тајанствена дисциплина. Господарити, то је успоставити један крут однос, сматрати за реално оно што је истоветно са господаревим искуствима. Бити ауторитет, значи дејствовати без сталног односа, само кроз тренутне додире. Кроз додире које ауторитет има, као муња са небом и земљом, истовремено са оним над чим је он ауторитет, и са оним што је над њим ауторитет. Бити господар, то је друштвена моћ. Бити ауторитет, то је питање супстанце.
* * *
Праштање је висок степен врлине. То није помирење завађених, то је самопрегорење униженог и увређеног. Праштање је велики морални задатак сав на једној страни. Прашта онај који прашта без спољне церемоније мирења, без сатисфакције; прашта безусловно, не чекајући реакцију увредиоца. Ретко бива тако.
А обичне су две форме. Врста примирја, уз разна уверавања и гестове, при чему се једна страна самохвали да је могла и горе увредити, али није; а друга страна се самохвали да је могла и она вређати, али није. И врста егзекуције: ако је осрамио ближњег докраја, узео над њим моћ џелата, онда је жртва обешена, а џелат у фраку и цилиндру упућује извињење лешини.
__
Исидора Секулић, „Стопама Христовим: одабрани записи”
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах