Зашто не волимо себе?

Самољубље се назива и самоприхватање. Што се човек боље односи према себи, то се боље односи и према другим људима. Што више човек прихвата себе, лакше му је да прихвати друге људе и да се фокусира на њих. Међутим, шта је то што чини нас људе да не волимо себе?
Егоизам је када је особи тешко да се фокусира на друге људе. Нажалост, реч егоизам у нашој култури носи веома негативно значење и тврди се да је егоиста лоша особа. Ово је веома површно резоновање. Особа је егоистична не зато што не жели да се фокусира на околину, већ зато што не може да се фокусира на другог, да се стави у његов положај. Егоиста је психолошки „исцрпљена“ особа. Унутрашњи ресурси такве особе су толико празни да „егоиста“ нехотице усмерава сву своју енергију на одржавање себе. Читава његова свест је окренута ка унутра, егоцентрично усмерена. Самољубље доприноси побољшању односа са другима, док егоизам доприноси одсуству таквих односа.
Комплекс инфериорности није исто што и свест о сопственим ограниченим могућностима. Можемо видети много људи који веома скромно процењују своје могућности, али истовремено нимало не остављају утисак искомплексираних појединаца. Особа која каже: „Моја неорганизованост ми је велики проблем!“ или „Никада нећу научити да возим ауто!“ – нимало не личи на особу која има неку врсту проблема. Напротив, такве изјаве чак делују саосећајно.
Шта је комплекс инфериорности? То је када особа не размишља о својим врлинама или манама, већ о томе шта (због тих врлина или мана) заслужује од других, шта може да очекује због тих неуспеха. Комплекс инфериорности значи: да особа очекује (обично несвесно) да ће други оцењивати њене поступке и њен рад. Урадио си то, успео си – добар си, браво. Ниси то урадио, погрешно си урадио – лош си.
Особа са комплексом инфериорности плаши се својих недостатака, плаши се да их призна чак и себи, јер мисли да ће бити окривљена, исмевана, да се на њу више неће моћи рачунати, да ће бити прецртана са списка, уопште, да ће бити изложена осуди и одбацивању, на било који начин. Комплекс инфериорности је негативна слика о себи - недостатак самоприхватања.
Рекао бих да постоје два разлога зашто људи не воле себе. Први разлог - по важности и хронологији - је онај који се развија у детињству од стране родитеља детета. Заправо, сви ментално здрави родитељи воле своју децу. Али, да ли ће дете волети себе или, зависи од унутрашњих духовних осећања наших родитеља, која нису видљива споља. На самоприхватање и позитивну слику о себи код детета утиче оно што родитељи показују према њему, кроз своје понашање. Када дете види да га родитељи грде, да су незадовољни њиме, да не саосећају са њим,
оно неизбежно све то схвата лично. Добија осећај да је све то заслужило. То је негативна слика о себи, негативно самоприхватање.
Интерно знамо да волимо своје дете, али у том тренутку оно нас тако не доживљава. Сетимо се нашег детињства: када су нас грдили, када су били незадовољни нама, осећали смо да нас не воле и, што је најважније, да су у праву јер нас не воле. На свесном нивоу, дете може да се осећа увређено, огорчено, а на дубљем, несвесном нивоу, брзо се навикне на чињеницу да ни само, као ни оно што осећа, не заслужује истинско прихватање. То је први разлог за неприхватање себе, извор мржње према себи, која остаје и утиче на нас током целог живота.
У адолесценцији се појављује други разлог који почиње снажно да утиче на наше самоприхватање. Психа је структурирана тако да се људи понашају на исти начин према својој околини и према себи. „Добри“ су они људи који су добри према мени и који ми чине добро. Јасно је према којим особама се развија став са знаком минус. Касније, у мери у којој се развија наш его, наша психа процењује управо према тим стандардима. Волимо или не волимо себе из истих разлога због којих волимо или не волимо своју околину – због наше друштвене слике, наше улоге у друштву.
Друштвена слика је оно што ја представљам другим људима. Пошто прихватам са знаком плус само оне људе који су добронамерни, саосећајни, стрпљиви према мени, а не оне који су критични и који ми се стално правдају, тако и себе прихватам само ако се тако понашам. Када неко виче на мене, када ме неко грди, кажњава, ускраћује ми нешто, исмева ме - моја психа не разуме да ли је у праву или није и тренутно то одбацује: то ми се не свиђа, та особа ми се не свиђа. У односу на себе, психа делује на исти начин. Стога, особа која виче на оне око себе - не воли себе, чак и ако би околина на то реаговала са разумевањем и прихватањем.