Зашто нам је најпривлачније оно што не можемо да имамо

Понекад је довољно да нам неко каже „не“ да бисмо одједном пожелели управо то. Особа која нам је стално на располагању може нам деловати мање занимљиво, док нас неко ко се јавља ретко, делује заузето или нам намерно оставља простор за сумњу, може да заокупи наше мисли много више него што бисмо желели да признамо.

Исто важи и за ствари: производ који је свуда доступан лако постаје део свакодневице, док онај са ознаком „ограничена количина“ или „само још неколико комада“ изненада делује вредније.

Овај феномен познат је као психологија оскудице или недоступности. Иза њега стоји једна занимљива особина људског ума: када нам се избор ограничи, оно што нам је ускраћено понекад почињемо да желимо још снажније.

Када „не може“ постане „баш морам“

Једно од објашњења ово феномена лежи у такозваној теорији психолошке реактансе. Када човек осети да му је ограничена слобода избора, код њега може да се јави унутрашњи отпор и жеља да поврати ту слободу.

Зато реченице попут „ово није за вас“, „више није доступно“ или „можете да добијете само једно“ понекад имају супротан ефекат од очекиваног. Уместо да нас одврате, могу да повећају нашу заинтересованост.

Истраживања у области понашања потрошача показала су да ограничена доступност може да повећа привлачност производа, мада ефекат није универзалан и зависи од тога да ли нам се производ уопште допада и како доживљавамо ограничење, пише ScienceDirect.

Другим речима, оскудица не ствара увек жељу из ничега, већ често појачава жељу која већ постоји.

Зашто нам недоступна особа делује вредније

Исти принцип може да се појави и у међуљудским односима.

Када је неко непрестано доступан, његово присуство почињемо да доживљавамо као нешто што се подразумева. Насупрот томе, особа која није увек доступна, оставља више простора за питања: где је? Зашто се не јавља?

Да ли јој се не допадам? Шта сада мисли? Зашто је јуче био заинтересован, а данас није?
А управо тај простор који остаје непопуњен подстиче машту.
Човек тада не реагује само на особу, већ и на неизвесност. У недостатку стварних информација, ум почиње да попуњава празнине претпоставкама, а оне често идеализују оно што не познајемо довољно.
То је један од разлога због којих недоступност понекад ствара утисак веће вредности него што би је нешто или неко имао да је доступан.

Страх од губитка

Психологија је овај образац проучавала деценијама. Још су истраживања о теорији оскудице показала да ограничена доступност може да повећа процењену вредност предмета. Једна од претпоставки је да људи оскудне ствари могу доживети као скупље, престижније или пожељније, истиче портал.

Постоји, међутим, још један занимљив механизам: страх да ћемо нешто изгубити.

Када нам је нешто доступно, можемо помислити: „Узећу касније.“ Али, када чујемо: „Последња прилика“, одједном се јавља осећај хитности.

Савремена истраживања о ограниченим понудама показују да ефекат оскудице није једноставан принцит, јер у неким ситуацијама ограничење повећава привлачност, док у другим може да изазове отпор и негативну реакцију.

Шта се дешава у љубави

У партнерским односима недоступност може да буде посебно снажан мотив, јер се не ради само о избору већ и о емоцијама, самопоштовању, потреби за потврдом, па чак и инату.
Проблем настаје када човек почне да меша недоступност са вредношћу, јер неко није нужно квалитетнији партнер само зато што се тешко осваја. Неко није занимљивији зато што се јавља тек после три дана. Неко није „посебан“ зато што не показује интересовање, већ је, понекад, једноставно - недоступан.
Истраживања о романтичним односима показују да и сама перцепција „оскудице“ партнера може да утиче на селективност и процене, али су ефекти сложени и зависе од особина и уверења особе која процењује, пише PubMed Central.
Због тога није добро користити недоступност као универзални рецепт за завођење.

Кад недоступност постане манипулација

Постоји велика разлика између тога да човек има сопствени живот и тога да намерно производи осећај несигурности код друге особе.

Нормално је не одговарати одмах јер сте заузети; имати сопствене обавезе, пријатеље и интересовања; не бити доступан 24 сата дневно; оставити простора другој особи за њена лична интересовања; имати јасне границе.

Није, међутим, здраво намерно игнорисати некога да бисте га натерали да вас више жели; намерно изазивати љубомору; „кажњавати“ партнера ћутањем; давати пажњу па је намерно повлачити да бисте некога држали у неизвесности; стварати лажан утисак да сте тражени само да бисте повећали сопствену вредност.

Истраживања психолошке реактансе показују да управо ограничење избора може да повећа жељу за оним што нам је ускраћено, али и да изазове негативна осећања према особи или извору ограничења.

Оно што је ограничено може нам изгледати вредније, али само ограничење није доказ вредности, истиче ScienceDirect.

И ту лежи најважнија лекција психологије недоступности.

Не морамо да јуримо за оним што нам стално измиче. Понекад је највредније управо оно што је доступно, стабилно и присутно, само што смо се толико навикли на његово присуство да смо престали да га примећујемо.

А ако нам нешто вреди само зато што страхујемо да ћемо то изгубити, можда се ради само о сопственом страху од губитка.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579637/Zivot/nedostupan