,,Други је мој пакао”

Неко ме је некада питао шта мислим о могућности да човек аутентично одабере да не буде близак са људима. Размишљао сам о томе неко време. Како бих самом себи одговорио на то питање кренуо сам од самог почетка, од доласка човека на свет.

Када се роди, људско биће пролази кроз неколико фаза сазревања. Прва фаза обухвата сисање којим осим мајчиног млека као хране за тело, добија и духовну храну у смислу задовољења свих својих потреба. Када беба плаче мајчин ће је загрђај умирити, када чује мајчин нежни глас осетиће рајско задовољство. Кроз ту фазу беба изграђује слику о себи и свету. Ако су јој потребе задовољене, осећаће да је жељена, да јој је у свету добро, да је тај свет добар, да као биће вреди и да ту припада.

Следећа фаза је време када дете учи да је оно нешто друго у односу на маму и свет. Дете тада често говори НЕ, чак и онда када би му пристанак донео ужитак. На крају овог периода, у тренутку када има око 2-3 године оно зна да је посебна јединка. Тада наступа трећи период развоја. Дете учи да се хвали, да покаже како је важно. Дечаци често умеју да покажу пишу са свешћу да имају нешто посебно, самим тим један велики део идентитета је изграђен.

Сада зна да се налази у свету у ком осећа припадност, али да није исто што и тај свет већ је индивидуа и види себе као једну посебну и важну особу у односу на друге па је време да крене даље, да се остварује у свом најзначајнијем људском потенцијалу, а то је блискост са другим људима. Тада наступа четврта фаза. Од индивидуе се мали човек полако развија у личност.

Дакле, потенцијал за блискост је урођен човеку. Открићу тог потенцијала и даљем развоју претходе поменута три раздобља. Зато је недостатак жеље за блискошћу знак да можда постоји застој негде у развоју у најранијем детињству.

Сада се јавља још једно важно питање а у вези је са слободом човека. Да ли човек има потпуну слободу да изабере блискост или да је одбије, ако је блискост њему дата као развојни задатак?

Има ли човек слободу да одабере блискост ако му је она задата као животни задатак? То је било питање којим сам завршио један ранији текст. И засита сам неко време размишљао о томе покушавајући да себи дам неки одговор. Почећу од појма слободе и начина на који се она разумева.

Слободан избор, дакле Да или Не у неком се смислу може разумети као слобода, али нисам сигуран да је то права слобода, она онтолошка. Зашто тако мислим? То НЕ као израз слободе може бити прилично проблематично ако говоримо о суштински важним стварима. Слободан избор је прилично добра ствар ако ме неко пита хоћу ли кафу или нећу, хоћу ли у шетњу, желим ли ову или ону девојку. Али, ако се Не схвати као потпуни израз слободе онда у неким случајевима долазимо у прилично парадоксалну ситуацију. Сада говорим о егзистенцијалним питањима.

Суочавајући се са својим изборима пре или касније ћу схватити да сам детерминисан и то најважнијм питањем, питањем свог постојања. Тако нисам могао да бирам у којој ћу се држави родити, ко ће ми бити родитељи, а на крају нико ме није питао да ли ја уопште желим да се родим. Ако се у вези са последњим моја слобода остварује и као Не, онда долазим у ситуацију да негирам сопствено постојање. Зато мислим да када говоримо о блискости не можемо говорити о слободи избора, већ о правој слободи, онтолошкој.

Онтолошка слобода се остварује само прихватањем, дакле једним Да. У контексту блискости, можемо рећи да нам је она дата или задата, па као и само постојање можемо је схватити и као сопствену ограниченост јер не можемо рећи Не а да не будемо тиме оштећени. Али ако морамо да кажемо Да, јесмо ли слободни?

Рекао бих да се овде не ради о морању да нешто прихватимо, не ради се о нужности, већ о категорији која је изван тога. Зато у овом моменту треба заборавити на слободу као слободу избора. Ми од блискости (као ни од сопственог постојања) нисмо ни слободни ни неслободни. Наша се неслобода у овом смислу догађа тек ако блискости кажемо Не, јер тиме негирамо сопствену човечност. А слобода се догађа само прихватањем тог потенцијала. Тако ми заправо имамо могућност да чином своје одлуке себе изградимо као људско биће, а то значи у блискости са другим човеком. Ми тек прихватањем блискости можемо стварно бити слободни људи.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/29/drugi-je-moj-pakao-n2/