Дејан Стојановић: Арбитрарност

Арбитрарност је много опаснија и раширенија појава него што нам се чини. Она је утолико опаснија уколико је прикривена, а најчешће је прикривена. Присутна је у свим областима друштвеног деловања. Ако бисмо тражили дефиницију арбитрарности, можда би добра дефиниција могла бити да је арбитрарност притворност која се продаје као ауторитет, знање или експертиза. (...)

Да ли се икада питамо шта је право знање? Можда би било добро да се запитамо шта је знање без сазревања, знање без мудрости? Шта је знање које само себи служи?

Такво знање је опасно. Такво знање често је, у мањој или већој мери, затровано отровом личног успеха независно од вредности и заслуге. Такво знање је, између осталог, и нека врста озваничене преваре. Ко може порећи знање, тренинг и припрему за неку врсту посла некоме ко је то знање и квалификације стекао, а нарочито ако су то потврдили највећи универзитети на пример. Али, ако узмемо најекстремније примере међу људима, као што су психопате, морамо се запитати шта је знање и чему служи.

У Америци је пре десетак година један добар студент медицине убио проститутку у хотелској соби да би са њеним новцем ишао да коцка (а био је у наизглед нормалној вези са својом девојком). Замислите овог и оваквог потенцијалног будућег доктора. А таквих доктора има и таквих судија има и таквих има у свакој области друштвеног деловања. Разлика између овог потенцијалног будућег доктора и свих оних са сличним особинама у свим професијама, а који нису убили, вероватно и није у нивоу психопатије (или социопатије) већ само у нивоу моћи за самокочењем да би се избегле могуће последице.

Претпоставља се да постоји 1% до 2% психопата у друштву. Овај проценат расте до 5% ако говоримо о људима на највећим положајима (шефовима највећих компанија, на пример). Ако повежемо ово са свим осталим облицима менталне неуравнотежености или узнемирености, долазимо до поражавајућих закључака. Сви ови људи су са нама у заједничкој утакмици. Међутим, често, они са манијакалним особинама јесу и већи фанатици са већом енергијом која им омогућава да се домогну најважнијих положаја у било којој области. Не желим да тврдим да само такви људи највише долазе до изражаја, али и број од 2%, у комбинацији са свим могућим случајевима друге врсте, расте вероватно геометријском прогресијом. Можемо бити готово статитистички сигурни да многи међу нама којима верујемо и које поштујемо нису, на првом месту, ни сасвим ментално уравнотежени људи.

Ово је све присутно на најбазичнијем нивоу када и неки биолошко-ментални фактори утичу на недостатке у карактеру и мозгу особе, а који би можда у другачијој ситуацији били другачији. Ако размишљамо о психопатама и социопатама, и донекле о нарцисоидним особама, лако долазимо до закључка да су то људи који немају савест. Ако неко нема савест, таква особа не може ни разликовати, у правом смислу, добро од зла нити поседује емпатију. Психопате и социопате по дефиницији немају емпатију. Слично је и са нарцисоидним особама највишег степена, код којих нарцисоидност изазива поремећај личности. Њима туђи бол нити шта значи нити га они на било који начин осећају или препознају, осим што би могли претпоставити, или знати на основу искуства, да неко јесте у болу што за њих нема никакву важност. И поред свега реченог, тешко је искључити да чак и психопате, или макар неки међу њима, немају осећања према најближим члановима породице, на пример. Највећа разлика између психопата и нарцисоидних личности јесте у томе што психопате немају стрес док га нарцисоидне личности могу имати.

Међутим, психопате и социопате често поседују и висок степен културе и могу бити врло елоквентни што, између осталог, обезбеђује и бољи и јачи положај у друштву. На другој страни, постоје сви они који су стекли неку врсту формалног образовања али скоро да немају, или га поседују у минималној мери, „културно“ образовање. О овоме је размишљао и писао Слободан Јовановић – о особама чије је формално образовање у великом нескладу са ниским нивоом културе таквих људи које он назива „дипломираним примитивцима.“

Феномени недостатка интегритета, културе, као и слабости у карактеру, код многих људи вероватно су опаснији и од укупних последица психопата, социопата и нарцисоидних људи осим ако се појаве на најважнијим местима (као Хитлер, на пример) због законитости које прате већи број у било чему. Нико никада није измерио праву вредност доброг човека. Шта значи и колико је погубна власт, моћ, велики новац у рукама лошег човека? Разорна моћ у рукама лошег човека може понекад бити већа него у рукама психопате који себе добро контролише.

У сваком времену све ове појаве биле су присутне. Међутим, ситуација постаје компликованија јер на планети данас живи близу осам милијарди људи. Замислимо само колики број студената данас студира у целом свету. Само у Америци преко 20 милиона студената студира на колеџима и универзитетима. Очекује се да ће број студената у свету до 2025. године бити преко 260 милиона. Чак и ако овакве појаве не значе хиперпродукцију „знања“, поставља се питање препознавања правог квалитета и правог знања у овој, назовимо је, „прашуми просветних система“ и „прашуми диплома“.

Да ли култура у довољној мери прати све ове процесе? Вероватно не. Mогли бисмо поставити питање да можда најгенијалнији људи нису у највећој опасности. Познато је да су најинтелигентнији, најгенијалнији људи, у мањој мери спремни за све врсте компромиса који су били историјски наметани и у школским системима. Један генијалац може да бриљира у школи са високим осећајем за вредност и препознавање вредности или може да стагнира и буде лош студент у школи или систему који не препознаје праву вредност.

Ово нас опет враћа на основно питање шта право знање јесте? Шта је креативност? Шта је и колика вредност културе у систему правог знања? Ако све ово схватимо, онда боље схватамо да као човечанство улазимо у једну другачију фазу људског развоја. Улазимо у фазу не само бржег друштвеног и технолошког развоја већ и у фазу која захтева преиспитивање наших старих погледа у свакој области.

Арбитрарност је у директној вези са нашом немоћи да препознамо вредност независно од формалних критеријума препознавања. Највероватније да су многе судије у судовима свуда у свету задовољили, у мањој или већој мери, формалне критеријуме на основу којих су доспели у одређене институције. Али поставља се питање, у случају особа без интегритета, колики је ниво културног знања (да га тако назовемо) и осећаја за правду код свих ових људи. Управо на бази ових других особина зависиће, у правом смислу, успех, боље рећи утицај на друштво, оних судија, бораца за правду и делатника у свим областима чије је формално знање само у служби правих вредности, а не у служби личних интереса.

https://www.facebook.com/razbistravanje/