(ВИДЕО) Џонатан Џексон: Како сам постао Православац

2007 сам снимао филм у Румунији и имао сам слободних недељу дана без снимања и отишли смо у Рим. Моја жена је Италијанка тако да смо желели да посетимо Рим. Одгајан сам као протестант и нисам ништа знао о Православној Цркви али сам много волео Бога и тражио сам га од своје дванаесте године читајући Свето Писмо и одржавајући неку врсту молитвеног правила. Док смо били у посети Риму били смо обузети осећањем присуства мученика и светих, што ходамо улицама којима су ходали Свети Петар и Павле. Кад смо ушли у Колосеум унутра је био велики крст и моја жена је упитала шта ће крст ту. Приближили смо се и видели да је то споменик мученицима, и нешто нас је преплавило, могли смо то да осетимо у ваздуху. Тада сам схватио да морам да се упознам са историјом Хришћанства. Иако сам читао Свето Писмо много година нисам знао ништа о историји Хришћанства, нисам ништа знао о ономе што се десило после Дела апостолских. Тако сам почео са читањем и прочитао сам Свете Оце, писма Св. Игњатија Антиохијског, Св. Јустина Мученика, Св. Климента Римског итд, Св. Кипријана Картагинског. И мој ум и срце су почели да се отварају, желео сам да сазнам више јер у Америци имате 20-30 хиљада хршћанских деноминација што по мени није имало смисла. Тако да сам провео 3.5 године читајући историју Хришћанства још увек не упознавајући се са Православном Црквом јер у Америци је доступна само католичка и протестантска литература. И на крају милошћу Божијом кад сам се молио јавила ми се мисао - јер био сам очајан, нисам више могао да будем протестант, нисам могао да постанем католик а хтео сам да будем део праве Цркве, оне о којој сам читао у писмима Отаца и коју нисам могао да нађем – и дошла ми је на ум мисао да проучим Велику Шизму да видим шта се десило. И чим се јавила та мисао све је постало јасно, као да су се звезде поравнале, моје молитве су почеле да бивају услишене. Знао сам да морам да постанем православан али је прошло још неко време јер, пре него сам био спреман, морао сам да одем у православну цркву.

(04:47) Било је то интересантно искуство јер у периоду док сам читао разне књиге о Православној Цркви сањао сам сан у коме сам био у православној цркви, иако пре тога никад нисам посетио неку, и било је врло карактеристично без клупа, са иконама свуда около, са људима који пале свеће и крсте се и крећу се по цркви. Било је прелепо, осетило се присуство молитве и пробудио сам се са жељом да то и искусим. Отишао сам у неколико локалних православних цркава Лос Анђелесу али нису биле као она у сну тако да сам наставио да тражим на интернету и наишао на страницу на којој је била фотографија коју сам видео у сну. То је била црква коју сам тражио, позвао сам телефоном и диван свештеник о. Џон Стрикланд се јавио. Он је из државе Вашингтон као и ја, обраћеник је у Православље и - то је био почетак.

(06:05) Интересантно је да када сам ушао у цркву - оставио сам породицу код куће јер сам желео да то доживим лично, знао сам да ме је Бог довео овде али је ипак било неугодно, некако застрашујуће – и кад сам ушао у цркву био сам преплављен неким осећањем које ме је обузело и један врло постојан глас ми је рекао – одлази, бежи, не желиш да будеш овде, иди одмах, иди – и био је врло снажан, моје руке су постале вруће, осетио сам немир, желео сам да одем одатле и помислио сам – шта је ово? Провео сам године читајући и тражећи и знао сам да ме је Бог довео овде. Било је чудно, помолио сам се и осетио сам други глас, друго присуство које ми је рекло – не, остани до краја да видиш како ћеш се онда осећати. У реду, рекао сам, остаћу до краја, и отприлике 45 минута било је врло неугодно, нисам познавао никога, иконе су и даље биле застрашујуће, све ми је још било страно. И после проповеди кад је почела херувимска песма - у том тренутку нисам знао шта је то - прешао сам од осећања потпуне нелагодности и неспокојства које ме је терало да побегнем до тренутка док се цело место одједном испунило светлошћу, не знам како то да објасним, некако се преобразило. Тада сам почео да плачем и осетио снажно присуство Бога. Никад нисам видео тако дивну понизност пред Богом, људи су се крстили тако лепо и говорили - Господе, помилуј! И почео сам да се молим Богу, нисам желео да будем било где друго, само ту у телу Христовом. Није ме било брига за светске ствари и догађаје, грађење каријере, само сам желео да будем ту.