Вера није датост, већ пређени пут ка Истини – Христу

Пут ка Христу често води преко граница, страних језика, судбоносних сусрета, унутрашњих сумњи и лутања – попут ходочашћа мудраца са Истока који су се поклонили новорођеном Богомладенцу. За Михаила Михајлова, младог човека кога смо срели у бугарском храму у Милану, православна вера није плод породичне традиције и васпитања, већ резултат личног трагања и свесног избора.

Михаил је из Софије. Дипломирао је међународну историју на Универзитету „Еразмус" у Ротердаму, у Холандији, а потом наставио школовање на мастер програму из политике, филозофије и јавних послова на Универзитету у Милану. Као и већина Бугара, у детињству је о празницима одлазио у цркву, али вера тада није одређивала његов поглед на свет, систем вредности нити начин живота.

Прошао је кроз периоде негирања вере, атеизма и колебања у питањима вере, да би до православља стигао на начин који и сам описује као „занимљив". У Холандији је од протестантских мисионара добио Свето писмо и почео да чита Нови Завет. Посећивао је протестантска окупљања, која су му помогла да поверује и пробудила у њему живо интересовање за истине хришћанске вере. Живот и искушења кроз која је пролазио додатно су учврстили његову веру и учинили је све свеснијом и дубљом.

Када је дошао у Италију да настави студије, случајно је у Пјаченци посетио храм Македонске православне цркве. Управо тамо је постепено сазрела његова одлука да пости и приступи Светом причешћу у Православној цркви. Истовремено, у њему се јавила и снажна жеља да посети Бугарску православну црквену општину Светог Амвросија Миланског у Милану.

„Знао сам за њу, јер сам на њу наишао на интернету неколико месеци раније. Нисам сигуран зашто, али мислим да је постојао тренутак када сам тражио цркву и вероватно сам већ тада схватио да се вера живи у заједници, а не само индивидуално. Мало-помало почео сам да се упознајем са православним богословљем и да кроз Литургију, Предање и историју схватам да је то Црква коју су основали Христос и апостоли", каже Михаил.

Објашњавајући шта за њега значи православна вера, додаје: „За мене то нема никакве везе са отаџбином или носталгијом, јер је православље сила за живот и љубав, нешто што је далеко узвишеније од било ког народа или било које културе."

Михаил истиче да га у храм не доводи пука носталгија за Бугарском, већ нешто што превазилази његову везу са отаџбином и националном традицијом. За њега је то:

„духовна потреба за заједницом са Богом, која се остварује кроз богослужење и молитву, како у Цркви тако и изван ње."

Михаил Михајлов живи у Италији око две и по године. За постојање бугарске православне заједнице у Милану сазнао је једноставном претрагом на Гуглу, али месецима није имао храбрости да прекорачи праг бугарског храма. Бринуо је јер никада раније није био тамо и није познавао никога. О својој жељи разговарао је са девојком, питао је да ли би могли да оду заједно, а она је пристала.

„Дошли смо једном, допало нам се и почели смо да долазимо све чешће", каже Михаил.

Данас се више уопште не осећа усамљено нити као странац у овој дивној заједници пријатеља, које повезује једна вера – православна, једна нада – спасење, и једна љубав – Христова.

Сећајући се месеци испуњених стрепњом и несигурношћу, Михаил се обраћа свима који се још двоуме: „Мислим да много људи има тај осећај – да су нови, да никада раније нису били део црквене заједнице. Али желим да им кажем да се сваки човек, када уђе у цркву, заиста осети добродошлим и да су људи увек веома срдачни. Рекао бих да су у свакој црквеној заједници људи веома предусретљиви и да нема разлога за страх. Заиста је дивно! И сваки наредни пут када дођете, осећате се све опуштеније и некако све ближе заједници и самој Цркви."

Полазећи од сопственог искуства, свима који се, као што се и сам некада плашио, двоуме да направе прве кораке ка дверима храма, Михаил саветује:

„Рекао бих им да једноставно дођу на једну Литургију. Да погледају када почиње и да присуствују од почетка до краја. Или бар накратко – да запале једну свећу. И тако, мало-помало. Нико не очекује да се све догоди одмах."

За себе каже да је тек на почетку упознавања хришћанске вере и свог црквеног живота. Али је пронашао прави пут и њиме корача корак по корак, успињући се постепено уз духовну лествицу. Мој саговорник данас се већ осећа као део бугарске црквене заједнице у Милану, а његова жеља за будућност ове парохије јесте: „Да настави да постоји овако како постоји. Да отац Васил буде њен свештеник још много година. Да што више људи сазна за њу и охрабри се да дође, јер у Милану има много Бугара, али мало њих долази у цркву."

Поредећи своја запажања о бројним заједницама других помесних православних цркава које делују у западној Европи, Михаил истиче да би волео да се исто догоди и са бугарском црквеном општином: „Мислим да ова заједница има потенцијал да постане много већа. То је моја нада – да расте и да буде све бројнија."

Историја Михаила Михајлова подсећа нас да вера није нешто што се подразумева, већ драгоцени дар који човек открива и стиче. Она је дубока потреба душе за личним заједништвом са Богом. После дугог пута лутања, трагања и искушења, Михаил је прекорачио праг бугарског храма у Милану, постао део тамошње црквене заједнице и на сопственом искуству потврдио истинитост апостолских речи: 

„Тако дакле нисте више туђинци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији" (Еф. 2,19), као и Христовог обећања: „Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима" (Мт. 18,20).

Александра Карамихалева

Извор и фото: bg-patriarshia.bg

Превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"