Велика ствар је ћутање

По који пут се у животу враћам на тачку: ћутати, ћутим, ћутање.

Благо онима који су род тима трима ствари. У саобраћају с људима и са догађајима човек говори, у себи, човек ћути. Како је загонетна ствар ћутање, и сан је загонетна ствар али ћутање загонетније.

Кад ћутимо у себи то је сасвим неко особито стање изван сваке конкретне реалности. У животу, човек је ограничен у себи он је неограничен краја му нема. Наравно под условом да дубоко ћутимо и да дубоко у себи ћутимо.

Дубоко ћутање и дубока самоћа, две апсолутно духовне ствари у човеку.

Говором се кажу велике важне дивне ствари, али све у ограничењима. Најпрецизније и најсуштинскије знамо оно сто не можемо никада исказати.

Језик сам је ограничен. Једнако се развија али једнако вене и опада. Што је говорено и писано пре педесет година, чудно је и смешно, данас. А што је пре триста година говорено и писано, то је мртав језик то је књизи фотографисан покојник.

Ћутање, напротив увек је исто. Оно дубоко ћутање, да нагласимо опет. Плитко ћутање, са стегнутим устима очима упереним у савременост и савременике у свакидашње планове, бриге, амбиције, мржње, освете, то није ћутање, то је разговор шапутав и прикривен на поврсини човека и ствари.

Дубоко ћутање је духовна сустина.

Ко уме дубоко ћутати, дато му је да изађе из ограничења, да има додир са суштинама. Ко лепо говори, моћан је земаљски, ко дубоко ћути, моћан је васељенски. Кад је човек сав духован и сав суштина он мора бити нем, непомичан, сам. Онда је изашао из живота свакодневног, онда је део васељенског ума. Отуда је тако силан симбол тако силан човек изведен у камену од генијаног ума и генијалних руку.

А како си јутрос ћутао? Јеси ли се спустио дубоко у се, јеси ли умотрио јад човечанства. Да се о духу васељенском и човечњем, о његовим енергијама и потенцијалима знаде данас мање но што се знало о материји пре хиљаду година.

Шездесет секунди ћутања довољно је да човек духом такне онолико колико говором не може ни за шездесет дана. Напољу је парада, унутра ћутање. Сад је време да се отворе и студије за испитивање духа и његових потенцијала. Какве се ту тек тајне крију!

Са малим свећицама тога духа откривају људи све тајне у материји. А велике буктиње духа видеју они који могу дубоко ћутати, који могу изаћи из ограничења.

Дубоко у себи, где се човек не жара, где човек не лаже ни себе ни друге, дубоко у себи човек осећа:

Боље би било један минут накнадног ћутања заменити са више минута претходног ћутања. Како је ограничено све што је овде говорено и писано, а како је оно што дубоко ћути бескрајно, силно васељенско.

Исидора Секулић