Бог никада не оставља…

Наиђу периоди у животу када нам не иде колико код се трудили… И што се више трудимо, чини нам се да је све горе.

Тада нам се посебно чини да Бог не чује наше молитве и да нас је напустио…

И не разумемо зашто. 

“У чему сам то погрешио па ме сада Бог кажњава својим ћутањем?”

И што више себи и другима причамо како Бог ћути, не схватамо да ни не можемо да га чујемо док смо фокусирани на ту нашу причу.

“Бог нас никада не оставља, у читавом нашем веку. Но, ми доживљавамо као напуштање све оно што није у складу са нашим мишљењем, нашим намерама, нашим плановима, све оно што се не слаже са оним што ми очекујемо од Бога… Ако ми Бог не одговори (на молитву и не уради оно што сам тражио од њега), мислим да ме не воли и напуштам молитву. Дакле, када се воља и суд Божији не слажу са оним што ја желим, тада осећам да ме је Бог напустио. У ствари, ја напуштам Бога, ја га не пратим јер желим да он прати мене” (Старац Емилијан, “Слово о трезвеноумљу”).

Да ли схватамо колико смо у заблуди када мислимо да нас је Бог оставио? На делу се догађа у ствари то да ми остављамо њега јер он не ради оно што бисмо ми желели и што он своју вољу није ускладио са нашом… 

Зашто упадамо у ту замку и како до ње долази?

Када се у нама пробуде бол, туга, страх (емоције) због неке животне ситуације и када нисмо научили свесно да их осетимо у телу (осећања) како бисмо њима управљали (“покрети срца”), наш разум почиње да тумачи оно што се у нама догађа (рационализација).

Када је наше “ја” повређивано током одрастања, останемо у њему заглављени и онда из њега реагујемо мислећи да се све догађа “због нас”, макар то што се догађа било и лоше - “нисам ЈА довољно добар па зато Бог то МЕНИ ради” (егоизам, гордост). 

Зато незрело тумачимо “Бог је мене оставио тиме што није урадио оно што ја хоћу”, уместо да зрело увидимо да реагујемо из нашег повређеног “ја” коме је потребан духовни лек смирења. Тада бисмо брзо схватили да у ствари ми не пратимо Бога како би Он могао да нам помогне. 

Не заборави: Није на крсту Бог оставио људе, него су људи оставили Бога.

Бог никада не оставља… Чак ни када ми људи оставимо њега.

др Данило Михајловић