Благо за душу Душана Благојевића (промишљања 8.део)

Са непознатим људима бирамо речи.

А са најмилијима понекад пустимо да уместо љубави проговори умор...

Читавог дана се суздржавамо. Трпимо. Прилагођавамо се. А онда дођемо међу своје, тамо где се осећамо сигурно, и из нас изађе све што смо носили. Најкраћи одговор. Тешка реч.

То објашњава зашто губимо стрпљење, али не оправдава ране које остављамо. Блискост не тражи савршенство. Тражи одговорност.

Пре него што кажеш: „Колико пута треба да ти поновим?“, сети се колико су пута теби понављали.

Како се држи кашика. Како се везују пертле. Како се прелази улица. Како се изговара једна реч.

Сети се колико пута си пао док си учио да ходаш. Колико си чаша просуо. Колико истих питања поставио. Колико ноћи ниси спавао, а неко је остао будан уз тебе.

Можда нису увек знали најбоље. Можда су и грешили. Али ако су ти даровали стрпљење док си био мали, немој заборавити тај дар сада када су они спорији, уморнији или им је потребно да нешто поновиш.

Теби се данас жури. И њима се некада журило. Па су ипак застали због тебе.

Апостол Павле каже: „Љубав дуго трпи, благотворна је.“ (1 Кор 13, 4)

Дуготрпљење није ћутање пред неправдом. Није допуштање понижења. Није одсуство граница.

Оно је снага да не узвратиш раном када си повређен. Да застанеш пре него што одговориш. Да видиш човека а не само понашање које те замара. Да кажеш истину, али без жеље да заболи.

Бог је дуготрпељив према нама. Колико пута Му доносимо исте слабости и исте падове. А Он нас поново позива да устанемо.

Зато стрпљење са најмилијима није слабост. То је један од најтиших облика љубави.

Можда данас нећеш успети да будеш стрпљив у свему. Почни од једног тренутка.

Спусти глас. Саслушај до краја. Понови без прекора. Извини се ако си био груб. Загрли пре него што докажеш да си у праву.

Јер једнога дана можда ће ти недостајати управо тај глас који данас прекидаш. Исто питање које те замара. Кораци које сада чекаш.

Буди данас мало нежнији према својима.

И сети се: некада су они успоравали због тебе.

**

Нисмо позвани да успемо. Позвани смо да дамо све од себе.

Звучи као иста ствар, али није. Успех зависи од много тога што не држимо у својим рукама, од других људи, од времена, од околности које нисмо бирали. Труд је једино што је заиста наше. Зато је и једино по чему искрено можемо да меримо себе.

Познајем људе који годинама раде на свом унутрашњем миру. Моле се, плачу, мењају навике које су их држале заробљеним, уче да воле другачије него што су научили у детињству. И опет се пробуде са истим страхом као јуче. Прва мисао им је да нису успели. Као да је успех то да страх заувек нестане, а не то што су се, баш данас, поново подигли и покушали.

Многи од нас су рано научили да вреде онолико колико постигну. Да љубав долази када успемо, а хладноћа или разочарање када не успемо. Зато се труд претворио у испит, уместо у искрен покушај. Психотерапијски гледано, то је образац у коме вредност човека зависи од исхода, а не од уложеног труда. И док год меримо себе по исходу, никада нећемо бити мирни, јер исход ретко зависи само од нас.

Али ово није позив да лакше одустајемо. Давање себе до краја није изговор за онога ко се није ни потрудио. Постоји разлика између онога ко је заиста дао све што је имао, и онога ко се само уморио и то назвао трудом. Прво је истина. Друго је изговор који личи на истину.

Православље овде нуди мир који труд сам не може да пружи. Ми смо позвани да сејемо и да заливамо. Раст није наш посао.
„Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте.“
1. Коринћанима 3, 6

То не значи да је труд неважан. Значи да труд није исто што и контрола исхода. Наш део је да дамо оно што имамо, данас, са снагом коју данас имамо. Остало препуштамо Богу.
Зато, ако си данас заиста дао све од себе, онолико колико си могао, то јесте успех. Не зато што је резултат савршен, него зато што си остао веран себи и ономе што је исправно.

Инстаграм страница