Благо за душу Душана Благојевића (промишљања 7.део)

Постоје борбе о којима никоме не причаш.

Не зато што кријеш.

Него зато што ни сам не знаш како да их објасниш.

Борбе које се не виде споља.

Тренуци кад се споља смејеш, а изнутра се састављаш.

Кад устанеш, одрадиш дан, кажеш „добро сам“

а само ти и Бог знате колико те је коштало да тог дана не одустанеш.

Психолошки гледано, најтеже битке често нису оне спољашње.

Нису послови, обавезе, туђи захтеви.

Најтеже су оне тихе:

да не потонеш у мислима,

да не узвратиш злом,

да не поверујеш лажи о себи,

да останеш благ када ти се виче,

да устанеш када ти се лежи на дну.

Духовно гледано, Бог види и оно што људи никада неће.

Види сузу коју си прогутао.

Види молитву коју ниси умео да изговориш до краја.

Види тренутак када си прећутао уместо да повредиш.

Види када си изабрао добро, иако ти је било тешко.

Види када си носио свој крст тихо, без публике и без аплауза.

И можда је то једна од најдубљих утеха вере:

да не мора све да буде виђено да би било вредно.

Не мора све да буде (споља) признато да би било стварно. Не мора свет да разуме твоју борбу

да би она пред Богом имала тежину.

Јер постоје победе које се не мере споља.

Него у тишини савести.

И постоје дани када је довољно то што си издржао.

То што ниси одустао.

То што је само Господ видео колико ти је било тешко

и дао ти снаге да не одустанеш.

И то је довољно.

**

Постоје тренуци у животу када човек има осећај да се све полако гаси.

Не деси се то нагло, драматицно нити од‌једном, вец тихо, наизглед нечујно...

Прво нестане мир.

Онда почне да слаби вера.

После тога се умори љубав.

Психолошки гледано, људи често мисле да велике кризе долазе нагло.

Али много чешће оне почињу малим унутрашњим одустајањима, гашењима.

Престанеш да верујеш да ствари могу бити боље.

Престанеш да верујеш људима.

Престанеш да верујеш себи.

И полако се у човеку угасе ствари које су га држале живим.

Духовно гледано, свети оци су говорили да највећа опасност за човека није пад.

Него очајање.

Јер када изгубиш наду, тада ти се чини да ништа више нема смисла.

Да нема светла.

Да нема излаза.

А истина је много другачија.

Док год у човеку постоји макар мала искра наде, ништа није завршено. 

Нада није наивност.

Нада није затварање очију пред проблемима.

Нада је тиха одлука да тама нема последњу реч.

Зато и у најтежим тренуцима постоји нешто што не смеш пустити да се угаси.

Јер из наде се поново рађа вера.

Из вере поново долази мир.

А из мира се поново враћа љубав.

Зато ако ти се некада учини да је много тога у теби утихнуло — чувај макар ту малу искру.

Јер док она гори, можеш поново запалити све остало.

Ако те је ово дотакло, застани на тренутак и запитај се:

шта је у теби можда ослабило… али још није потпуно нестало?

Можда је баш ту место где почиње нови почетак.

Инстаграм страница