"Али зар је ишта заиста наше?"

Дозвољавамо својим мислима да се отргну од нас, да расту у ужасе, да и оно што нам је Бог дао опсесивно држимо уз себе у страху да ћемо то изгубити.
Али зар је ишта заиста наше?
Зар ишта и ико ко стоји у Господу може бити изгубљен?
И ко смо ми да судимо или слутимо има ли Бога у некоме или нечему више или мање? Да ли ће овог помиловати, а оног одбацити? Да ли ће једна реч преживети, а друга ишчезнути? Да ли је патња која је ту или тек долази на пропаст или спасење?
Живи патњу уз Божије скуте и не брини.
Страдај сведочећи Божију љубав и немаш чега да се плашиш. Боља је и смрт праведника него живот грешника.
Свако од нас би да буде и праведан и заштићен од сваког зла, али тога нема, нити ће бити. Јер живимо у неправедном свету. Христа су опљували, мучили, разапели. Сина Божијег. Јесам ли ја од оних који захтева бољи третман? Живот Сâм су замрзели, на Пут сâм су ставили погрешне путоказе, и Сушту Истину опљували и представили као лаж. А ми се чудимо ако се то дешава поново, другима или нама.
Па шта смо мислили?
Ето житија Светих. Има ли једнога да је поживео без страдања? Неко је страдао више, него мање, но нема оног који је лако доспео у Царство небеско.
У Царство небеско се иде певајући радосне песме, али се иде ужим путем, често стрмоглавим, често окрвављеним, често је то наша крв.
Али онај који је на том путу зна зашто то чини и радује се томе, јер види и осећа плодове Царства небеског већ на самом путу.
Не заваравајмо се, Бог одговара.
Одговара конкретно, и то не само кроз неке услуге, но даје Себе Самог, а то је највећи дар који Родитељ може дати деци.
Постоје родитељи који мисле да дечију љубав могу купити поклонима, а постоје родитељи који знају да морају себе да уложе у однос са децом, да првенствено дарују сами себе, па тек онда остале дарове.
Бог тако воли, Бог тако дарује.
Даје Себе, Царство небеско сада и овде.
Његова благодат није тек апстрактна или мистична прича, топлина Божијег загрљаја се осећа, Дух Свети се пројављује и шири. Као радостан човек кад мора да пева, па песмом разгали срца многих који су можда тужни или забринути, тако и Дух Свети уноси радост која не може бити ућуткана, ни сузбијена, ни суздржана. 

Бог никада неће ставити човеку на леђа крст који ће му сломити кичму, али човек често презре или одбаци свој крст не знајући да је он мост којим се стиже у Царство небеско.
Све вас пуног срца поздрављам и желим да Причешће схватимо као сједињење са Самим Христом. Допустимо Му, онда, да нам помогне да победимо себе саме, то јест, да поразимо своје слабости, да презремо лажну слику о себи, да бисмо Му се принели као истинити и Њиме потпуни.

Марко Радаковић