Под грмом дивље руже умире срна,
од синоћ лежи ту. Није имала снаге
са осталима да пређе реку...
Гледају је са бора два стара гаврана црна,
низ гране јаблана и лески сунчеви зраци теку...
Око ње лебди црног глога тих шапат
и веселе пчеле падају на медунике жуте,
од погледа злога крију је бурјан и папрат,
срце све слабије бије, споро теку минуте...
Уз лаган ветар трепери вилиних коњица свита,
у ниском лету они око ње уморне броде
и лептирице ливадске у густој трави скрите
гледају, а она је жедна, да јој је само кап воде...
У житу весело јато сунчеву песму пева,
са свог лежаја под грмом срна их јасно чује
и препознаје песму плаворепих шева,
слуша - гавран са бора нешто им довикује...
Гледа - поворка мрава ка обали реке корача
и јастреб се вину у небо, до самих облака оде.
Одлете и гавран са бора у класје златно паде...
Долетеше шеве из жита, у листу зеленог драча
донеше срни воде...
А најмања од свих њих пољубац кљуном јој даде...
Оливера Огњеновић Синђелић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.